У време када су балканске државе (Србија, Румунија, Бугарска) стицале своју независност, између 1860. и 1880. године, њихов доходак по становнику износио је једну трећину дохотка у Француској или Немачкој. Поред независности од Отоманске империје и побољшања социјалног статуса становништва, циљ покрета за независност, или онога што Чедомир Попов у својој књизи „Источно питање и српска револуција 1804–1918.” назива „српском револуцијом”, био је и економски напредак балканских народа. Ослободиоци су имали у виду културну, социјалну и економску ренесансу. Данас, на крају прве деценије 21. века, око 150 година после тих револуција, доходак по становнику Србије, Румуније и Бугарске и даље износи око трећине онога у Француској и Немачкој. Штавише, с обзиром на то да је дошло до великог пораста дохотка у апсолутном смислу, апсолутна дистанца између Балкана и западне Европе се повећала. Поред тога, један број западноевропских земаља (Ирска, Португалија и Шпанија) надокнадио је скоро у потпуности свој историјски заостатак према главним земљама западне Европе. Поставља се онда питање: зашто су балканске, и специфично, српска револуција, биле економски неуспешне?

Одговор на то питање није лак, али је најбоље да му приђемо са тачке гледишта онога што нам економска наука може рећи о узроцима. Она нам каже да је овакав расплет прилично неочекиван, јер се сматра да се у околностима отворених привреда сиромашније привреде развијају брже него богате. До тога долази из неколико разлога. Прво, капитал иде из развијених у сиромашније земље, јер је у њима профит већи. Затим, технолошки развој у сиромашним земљама требало би да буде бржи, јер оне могу да копирају оно што су богате земље већ измислиле. Чињеница да није дошло до конвергенције доходака између Балкана и западне Европе указује нам да постоје неки други, можда неекономски, разлози за тај застој.

Једна од утицајних теорија застоја појавила се у последњих десетак година. Опсервација да до конвергенције није дошло ни када се пореди Латинска Америка или Африка са САД или Европом, навела је економске историчаре да се позабаве институцијама које је колонијализам оставио у наслеђе овим земљама. Тврди се да је независност променила управљачку класу, не у суштини, већ само по имену, и довела до привидних промена тако да су експлоататорске институције, које су колонијалисти увели, остале да спречавају развој тих земаља. Које су те институције? Школски систем који дискриминише сиромашне, недовољна заштита својине (која такође погађа сиромашне, јер богати имају начина да бране своје поседе), контрола политичког процеса и судства од стране владајуће елите.

Да ли се нешто слично десило и на Балкану? Мало ко се не би сложио да су отоманске институције биле управо поражавајуће за било какав економски развој: порези су били неправични и плаћали су их углавном сиромашни (раја); дискриминација базирана на вероисповести била је и званични део отоманске идеологије (све до друге половине 19. века); заштита приватног власништва и чак сопственог живота од зулума је била никаква; стимуланси за предузетништво и рад непостојећи; власништво земље концентрисано у рукама спахија.

Једно од објашњења за неуспешан економски развој балканских држава отуда би се, по аналогији, могло наћи управо у „преузимању” негативног отоманског наслеђа и после независности. Али, када пажљивије посматрамо наведене компоненте, тешко је прихватити да су оне, у српској и другим балканским револуцијама, остале нетакнуте. Формалноправно, ни раје, ни верске дискриминације нема 150 година. Нема ни концентрисаног земљишног поседа: још је под Милошем Обреновићем земља равномерно подељена сељацима. У Србији и Бугарској удео беземљаша није прелазио десет одсто пољопривредног становништва. Са ослобођењем, Србија је почела значајно да улаже у развој писмености и образовања. Заостајање у односу на западну Европу се у образовању, нарочито у време комунизма, значајно смањило. Чак и у здравству, разлике, мерене смртношћу одојчади или просечним трајањем живота, иако значајне, много су мање него некада.

Област у којој би се, пак, теорија о дугорочном негативном колонијалном ефекту могла применити и на Србију тиче се неизграђеног демократског поретка и правне државе. Није нам тешко да то уочимо само у корупцији и слабој владавини права на Балкану, већ и у недемократској историји Србије од самог стицања аутономије и независности. Довољно је навести листу главних аутократских владара: Милош Обреновић, Милан и Александар Обреновић, Александар Карађорђевић, Тито, Милошевић – да видимо да цела та литанија наших деспота и диктатора заузима већи део времена од када је основана модерна Србија. Историчар Слободан Марковић израчунао је да је Србија у два века своје модерне државности живела у демократији мање од 30 година. Политиколог Душан Павловић нешто је „дарежљивији”: према његовој рачуници, од 1878. до данас, Србија је демократски поредак имала 44 године.

Али, можда је, поред одсуства демократије, прави „кривац” за застој Балкана био комунизам? Када то кажемо, морамо тврдити да је комунизам, мимо и поврх негативних ефеката услед недостатка демократије, имао додатне негативне ефекте. Емпиријска поткрепљеност те тезе на први поглед не стоји, јер је управо у епохи комунизма Србија остварила највеће економско приближавање западној Европи. Тако је 1980. године српски доходак по становнику био на нивоу од око 60 одсто француског или немачког, што се никада, ни пре, ни касније, није десило.

Зато ми се чини, када на „суд” због економског застоја Балкана изведемо све „кривце” које нам економија и историја предлажу, да је отоманско наслеђе оличено у непоштовању демократских правила и слабости правне државе можда најприхватљивије. У том смислу и теорија о дугорочним негативним ефектима колонијализма има применљивост и на балканске земље које су биле жртве Отоманске царевине.

Карнегијева задужбина за мир