После срамоте са случајевима Ганић, Пурда, Дивјак... разних доказа слабости Србије, политикантске злоупотребе њених установа, странчарења у државној политици, додворавања разним овдашњим и међународним мрачњацима, дошли смо и до афере са владином стратегијом према српском народу у дијаспори.

Србија је током претходне деценије омогућила веома широка права својим националним мањинама. Таква политика је јако добра, зато што је праведна. Она је и у складу са жељама наших суграђана који припадају другим народима. Ако је уопште потребно још нешто додати, таква политика је могла да постане узор нашим суседима и аргумент у нашој легитимној борби за права српског народа. Наравно, од тога није било ништа. Српски народ у региону, а реч је броју становника који је раван укупном броју грађана Словеније, нема иза себе јасну и постојану политику Републике Србије. Данас у Црној Гори држава сузбија српски језик, у Хрватској негирају потпуно спровођење Ердутског споразума и враћање десетина хиљада станова, а Србија о свему томе нема шта да каже. Важно је да се председници бивших југословенских република јако лепо друже.

Упркос очекивањима, наша влада је била усвојила споменуту стратегију. Омакло им се па баш нису пажљиво прочитали оно што су усвојили. Стратегијâ се у овој нашој демократији ионако нико не држи, па што би их онда читао. Срећом, наши суседи, иако су неки од њих 1991. комисијски спалили све ћириличне књиге које им се стотинак година вуку по библиотекама, или су напели да поред заставе промене и традиционално писмо најтиражнијих новина, још увек умеју не само да анализирају већ и да прочитају документе на страном писму. Подигли су велику буку. Чуле су се и ритуалне клетве: „Наставак агресивне политике!” и „Ново Начертаније!”

У једном сажетом сегменту стратегије били су наведени и циљеви политике Републике Србије. Влада Србије се овом стратегијом обавезала на одбрану изворног Дејтонског споразума, на спровођење свих међународних уговора, залагање за повратак конститутивности за српски народ у Хрватској и успоставу конститутивности као предуслова за равноправност српског народа у Црној Гори. Када су чули критике из региона, представници владе нису чекали ни да демарш стигне, одмах су телефонским путем изменили стратегију. Вођа једне од дванаест ортакиња садашње коалиције још је грдио стратегију као „наставак Милошевићеве политике”. Добро, ја не бих да коментаришем личност критичара: биће да он, као некадашњи Милошевићев коалициони партнер, то најбоље зна. Баш као што својевремено, може бити, није знао да Албанија неће за коју годину постати чланица ЕУ, као што ни Босна и Херцеговина још увек није у (вољеном) НАТО-у. Али не мора то свако да зна... није сваки политичар шеф дипломатије; мада сваки може то да постане, прилика је важна.

Иначе, за необавештене: Срби су у Хрватској конститутивни народ (у то време признати као други политички народ) још од 1867. године. У таквом статусу су потврђивани 1905, па 1946. године. Статус им је промењен, не случајно, на Видовдан 1990. године. Савет Европе је 2006. године препоручио Хрватској да српски народ врати у устав у овом статусу. Кад је реч о Црној Гори, Срби тамо немају статус. У Србији је питање избора за националне савете мањина велико политичко питање, у Црној Гори је то много једноставније. Срби не желе да буду мањина у држави у којој нема националне већине, а већина говори српски језик. Они желе своја права. У овом тренутку у државном чиновништву Срби су осам пута мање заступљени од удела који чине у укупном становништву! Кад бошњачки представници заједнички установе БиХ траже права за Бошњаке у Новом Пазару (каква не уживају Срби у Федерацији БиХ), онда се нико у Србији не буни.

Желим да будем искрен. Тај део предлога стратегије писали су, на позив Министарства за дијаспору, стручњаци из Напредног клуба.

Зато, можда би било добро да, у насталим околностима, слободе буде лишен главни аутор овог дела стратегије. Познато је да је још у студентским данима (1997–2000) против њега била вођена истрага по линији српског екстремизма и тероризма. А он неће вриштати, нити је неки тамо херој Пурда, или љути опозиционар кога суд треба да упропасти пред следеће изборе.