У Македонији постоји политичар по имену Иван Стоилковић. Он води Демократску партију Срба у тој земљи. Положај српског народа у Македонији се током протеклих година, посебно пошто му је на чело стала нова генерација политичара, значајно поправио. Српски глас чује се у македонском Собрању и у македонској влади (истина не са министарског, већ заменичког места). Свети Сава је постао државни празник, празник српске мањине. Српски народ у Македонији више не нападају званични кругови, нити су настављене бестидне јавне кампање из деведесетих година прошлог века, када је озлоглашеност Срба и Србије требало да послужи као амортизер многих унутрашњих нестабилности и спољнополитичких фрустрација младе државе. До 2012. године требало би да буде обновљен Зебрњак, славни споменик јуначким српским војницима који су срушили османско господство у Вардарској долини и одредили источне, јужне и западне границе модерне Македоније.

Пре неколико месеци присуствовао сам скупштини Демократске партије Срба у Македонији која је у присуству 1.500 делегата одржана у згради Македонске опере у Скопљу. Била је то манифестација обнове модерне српске нације, која се догодила тамо где Срба скоро више да и нема и где нико не би очекивао. Стоилковић, једини посланик Србин у македонском Собрању, гласао је 2008. године против одлуке о признању независности Косова и Метохије. Исто је учинио и у другим сличним приликама. Устао је против коалиције чији је ДПСМ део. Гласао је једини – сам против свих.

А да ли је званична Србија на било који начин одговорила на овај избор истине и правде уместо користи и опортунизма? Наравно да није.

Срби из Македоније, одани грађани своје државе, још увек не уживају пуна права. Верска права су им ускраћена. Српској православној цркви је забрањено да обавља своју мисију на територији Републике Македоније. Недавни повратак годинама прогоњеног владике Јована Вранишковског, архијереја који прихвата канонско јединство са Српском православном црквом, довео је до јавних претњи македонским Србима и Ивану Стоилковићу. Дојављено је да је на свечаности одржаној поводом Дана државности Србије постављена бомба. Епископ „Македонске православне цркве“ Агатангел објавио је чак да ће македонски народ знати како да се обрачуна са издајницима! Нисмо чули реакцију званичне Србије.

Пре нешто мало мање од стотину година спроведени су последњи парламентарни избори у Османском царству. Срби који су у старој империји још увек живели на простору данашњих Косова и Метохије и Македоније добили су тада посланике у парламенту и чак једног сенатора. У то време сматрало се да су словенски становници Вардарске Македоније (данашња Република Македонија) већином Бугари – припадали су бугарској црквеној организацији Егзархији. Једна трећина становништва била је одана Васељенској патријаршији и себе углавном сматрала Србима. Зато је Странка османских Срба и имала известан успех довољан да постане парламентарна. Управо из тих су разлога 1912. године у све три епархије Вардарске Македоније владике биле Срби.

Прошао је читав век. Србија се у међувремену утопила у Југославији. Српски комунисти подржали су еманципацију македонске нације. Неправде из времена југословенске монархије су укинуте. Балкански рат жигосан је као угњетачки и империјалистички. У Македонији су деценијама била укинута национална права српског народа. Комунистичке власти су створиле неканонску и од других православних цркава непризнату „Македонску православну цркву“. До наших дана, упркос чињеници да се догодило политичко чудо па је посланик македонских Срба ушао у Собрање у коалицији са ВМРО, постоје снаге које унутрашњу нестабилност македонског друштва и тешкоће с моћнијим суседима решавају тако што шире омразу према српском народу.

Занимање наше јавности је слабо, а реакција наше државе млака. Срба у Македонији је 2002. године било за 16 одстомање него десет година раније. Њихове невоље су увреда на рачун Србије. Њиховим нестанком заувек би нестао део идентитета српског народа. Летаргија српске владе и дипломатије је неразумљива, неодговорна и недопустива. Ћутња невладиног сектора у Србији и Македонији је бестидна. Претње нису упућене само једном човеку – Ивану Стоилковићу, већ читавом једном народу.

Да ли ико заиста очекује да ће Србија бити поштована ако сама не извршава оне државне и националне обавезе које обавезно следи свака модерна држава?