Један мој професор тврдио је да великесиле не деле исте политичке проблеме са малим државама и не проживљавају истоветне кризе, зато што споменуте – проблеме и кризе – извозе. Одатле један занимљив феномен којег смо сведоци током протеклихдана. Од хапшења Радована Караџића поједини амерички и европски политичари и новинари жустро су хвалили званичну Србију, на начин који није само ласкао нашим властима, већ је понекад био и истински непријатан.

Тако се догодило да поново добије на важности стари Милошевићев знанац Ричард Холбрук. Поред уобичајених јасних, једноставних и кратких изјава надахнутих агресивном иронијом, Холбрук је споменуо и Караџићеву кривицу за 300.000 жртава у босанском рату. Овом изјавом стари дипломата за немогуће мисије, који је неко време био и амерички амбасадор у Уједињеним нацијама, свакако није допринео слици непристрасне и вечне светске правде која је, ето, тријумфовала хапшењем најтраженијег оптуженика за ратне злочине. Холбрук се, наиме, вратио у време када су речи биле муниција. Током ратова у бившој Југославији дебата о жртвамау почеткубила је углавном подређена ратнојстратегији. Требало је доказати да је неки народ геноцидан и да је таквом својом карактеристиком сам себи ускратио сва права. У почетку су вести о великим,мада непровереним, злочинима требало да оправдају мешање великих сила у грађански рат. Многи читаоци свакако се сећају да је током рата муслиманска страна говорила, амноги савременици па чак и историчари прихватили, да је у рату убијено 200.000 људи. Будући да је ова процена изнесена у време док је рат још трајао, сматрало се да су укупне жртве чак и веће. Десет година после рата власти у Сарајеву су спровеле детаљно истраживање и према њиховим налазима укупан број жртава у читавој Босни и Херцеговини током рата од 1992. до 1995. износи око 105.000 особа (о 97.207 постоје потпуни подаци). Ричард Холбрук, наравно, не само да није у току са овим извештајем, већ чини се да није био обавештен ни о проценама броја страдалих у време када је пресудно утицао на судбину западног Балкана. Горди амерички дипломата зна да је Караџић крив за рат, одатле и кривица за све жртве, а изгледа да лако и безбрижно барата бројевима, па макар се радило и о животима људи.

Комесар за проширење ЕУ Оли Рен изјавио је недавно да је ова српска влада хапшењем и испоручивањем Радована Караџића раскинула везе са „националистичком прошлошћу”. Ризикујући замерку да дословно прихватам нека општа места и учтиве фразе, осећам потребу да поставим питање докле ћеза европске бирократе трајати тај наш раскид са „националистичком прошлошћу”. Наша држава је 2001. испоручила особу коју су милиони грађана два пута изабрали за председника Србије. Закон о сарадњи са Трибуналом у Хагу усвојили смо још 2002. године. У крајњој линији пријемом у Савет Европе, Студијом изводљивости и потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању, ЕУ је ваљда коначно прихватила Србију као демократску државу. Питам се, како би текао развој СР Немачке, наследнице државе која је повела рат за светску доминацију, извршила геноцид над неколико народа и била одговорна за смрт 50 милиона људи и невиђене патње и разарања, да је неко њеним званичницима, после деценије послушности и подношења разних уцена, 1954. године рекао како су зрели да раскину са нацистичком прошлошћу.

Ми Срби, међутим, изгледа увек будимо контроверзе и идемо из крајности у крајност. Нашу државу многи у свету виде као парију Европе и суде јој огорченије него Немачкој после 1945. године. Колумниста „Гардијана” Питер Престон, напротив, сматра да би Борис Тадић, који је са младим сарадницима ухапсио Караџића, у Британији сместа добио службу, и то не било какву, већ посао премијера Гордона Брауна! Тадић би као савршени владар заостале Србије, тек у Великој Британији дошао на своје. Имали су неки Британци у прошлости сличне, мада много неприличније, идеје (Стаљин), које срећом нису остварене... Престон изгледа не зна да Тадић у Србији има много више власти него што је над Британијом има премијер Браун. Затим, у Србији је незамисливо да кандидату за премијера украду бицикл на улици, као што се то недавно догодило вођи конзервативаца Дејвиду Камеруну. Није реч о високом криминалитету у Британији, просто овде политичари више и боље брину о себи и народ их у томе често подржава. Као патриоте, ми им никад не би послали Тадића. Зашто да се наш председник тамо замајава са посланицима у парламенту, брине о нечему што није имиџ, учествује у јавним дебатама, да му други поверава мандат и да га, коначно, посаде на бицикл!

Напредни клуб