Dan državnosti (Sretenje, 15. februar) 2010. godine podseća nas na mnogobrojna državna pitanja koja i danas opterećuju Srbiju. Očekujemo ga sa pomešanim osećanjima. Pre šest godina postojala je mogućnost da će dvestogodišnjica Prvog srpskog ustanka podstaći naše društvo na novi polet. Rešenje državnog pitanja – statusa Kosova i Metohije, državne zajednice, Republike Srpske – izgledalo je bliže i povoljnije. Sporazum vodećih stranaka oko novog ustava činio se kao preduslov za otvorenu i javnu raspravu o ovoj kod nas nikada u potpunosti rešenoj nedoumici. Neveliki budžetski suficit i ubrzane reforme probudile su varljivu nadu da bi Srbija mogla da napusti tradicionalnu filozofiju „ekonomije destrukcije“...

U 2010. godinu srpsko društvo makar dolazi bez iluzija: svako veliko državno pitanje koje nije izgubljeno – zamrznuto je; Ustav je donesen na brzinu pa sada doživljava eroziju naknadnim prisećanjem vlasti na vojvođansku autonomiju, Euleks, regionalizaciju...; godine izbornih kampanja, nestanak opozicione pretnje i svetska kriza donele su veliku potrošnju, pad privatizacionih i drugih prihoda, nova zaduživanja...; stranačko nadmetanje pretvorilo se u turnir marketinških kampanja.

Od proslave dana državnosti (Orašac) i dana moderne Srbije (sećanje na Sretenjski ustav donesen u Kragujevcu 1835. godine), 15. februar pretvorio se u jedan običan praznik. Predsednik republike je do sada uglavnom izbegavao taj opozicioni i monarhistički kraj. Premijeru su prošle godine zviždali dok je čitao prigodni govor... Bilo kako bilo, i ove godine će taj veliki i važan datum ostati po strani, proslavljen više reda radi.

Dan državnosti, spomen na Prvi srpski ustanak i prvi balkanski ustav, navodi na poređenja sa današnjim vremenom. Da li je pored naopako i polovično izvršenih reformi jedna važna nepravda ostavljena da postoji bez reči o njoj. Reč je o državnom uređenju – ustanovi republike.

Srbija i Francuska jedine su evropske države koje još uvek imaju narodne dinastije. Ipak, obe su danas republike i čini se da su njihovi građani velikom većinom postojani u svojoj odlučnosti da ne dozvole restauraciju monarhije. Ipak, za razliku od Francuske, Srbija se nikada nije izjasnila o svom državnom uređenju. Republiku kod nas većinom zamišljaju idealistički. Međutim, pokazalo se da je ustanova predsednika republike jedan od bastiona autoritarnosti. Zar nisu upravo predsednici republike tokom skromnog dvadesetogodišnjeg perioda „republikanske demokratije“ uspevali da donesu svojim partijama podršku stotina hiljada birača koji su u njima prepoznavali državu? Da li su zbog predsednika republike, ustanove ovakva kakva je, premijer, vlada i skupština izgubili na integritetu, pa i na značaju? Da li je stav sadašnjeg predsednika republike prema kome „samo centralizovana Demokratska stranka... može očuvati integritet zemlje“, slika naše demokratije i republikanizma?

Uostalom, da li smo mi istinski demokratska republika? Novi zakon o političkim organizacijama slavljen je kao pročišćenje naše političke scene. Suštinski, danas u parlament mogu da uđu uglavnom samo oni koji jesu ili su bili na vlasti. Predsednička kandidatura biće moguća samo onima koji imaju podršku države (Srbije ili neke druge) ili zaleđinu nekog od najbogatijih građana Srbije. Da li je to ta kod nas nikada legitimno izabrana republika o kojoj se tako lepo govori? Činjenica je da nam je država partijska, a da je i najviša služba naše države deo takve stvarnosti.

Osim Španije, u Evropi ne postoji država u kojoj je posle 1945. godine obnovljena monarhija. U Bugarskoj, Rumuniji i Albaniji, bivši monarsi su imali velike šanse da se vrate na svoj presto, pa se to ipak nije dogodilo. U Srbiji je protiv narodne dinastije vođena kampanja koja traje i danas. Neistine i poluistine o kraljevskom blagu, znanju jezika i bliskosti sa sopstvenim narodom, širili su uglavnom naši političari i njima bliske javne ličnosti.

Prvi kralj iz vladajuće engleske dinastije nije bio Englez i nije govorio jezik svojih podanika. Pretendenti na krunu pojedinih balkanskih država nisu pripadnici ovih naroda kojima su vladali njihovi preci. Javnost tih država nikada nije čula toliko pogrda o njima koliko čujemo danas o srpskoj monarhiji. Sve to u času kada dan stvaranja novovekovne srpske monarhije slavimo kao državni praznik, na zastavi nam se nalazi kruna, neuspešno branimo granice koje su odredile pobede vojski naših kraljeva i nadamo se stupanju u Evropu, u koju smo, onakvu kakva je bila, kao monarhija ušli bez novca iz pretpristupnih fondova.

Napredni klub