Дан државности (Сретење, 15. фебруар) 2010. године подсећа нас на многобројна државна питања која и данас оптерећују Србију. Очекујемо га са помешаним осећањима. Пре шест година постојала је могућност да ће двестoгодишњица Првог српског устанка подстаћи наше друштво на нови полет. Решење државног питања – статуса Косова и Метохије, државне заједнице, Републике Српске – изгледало је ближе и повољније. Споразум водећих странака око новог устава чинио се као предуслов за отворену и јавну расправу о овој код нас никада у потпуности решеној недоумици. Невелики буџетски суфицит и убрзане реформе пробудиле су варљиву наду да би Србија могла да напусти традиционалну филозофију „економије деструкције“...

У 2010. годину српско друштво макар долази без илузија: свако велико државно питање које није изгубљено – замрзнуто је; Устав је донесен на брзину па сада доживљава ерозију накнадним присећањем власти на војвођанску аутономију, Еулекс, регионализацију...; године изборних кампања, нестанак опозиционе претње и светска криза донеле су велику потрошњу, пад приватизационих и других прихода, нова задуживања...; страначко надметање претворило се у турнир маркетиншких кампања.

Од прославе дана државности (Орашац) и дана модерне Србије (сећање на Сретењски устав донесен у Крагујевцу 1835. године), 15. фебруар претворио се у један обичан празник. Председник републике је до сада углавном избегавао тај опозициони и монархистички крај. Премијеру су прошле године звиждали док је читао пригодни говор... Било како било, и ове године ће тај велики и важан датум остати по страни, прослављен више реда ради.

Дан државности, спомен на Први српски устанак и први балкански устав, наводи на поређења са данашњим временом. Да ли је поред наопако и половично извршених реформи једна важна неправда остављена да постоји без речи о њој. Реч је о државном уређењу – установи републике.

Србија и Француска једине су европске државе које још увек имају народне династије. Ипак, обе су данас републике и чини се да су њихови грађани великом већином постојани у својој одлучности да не дозволе рестаурацију монархије. Ипак, за разлику од Француске, Србија се никада није изјаснила о свом државном уређењу. Републику код нас већином замишљају идеалистички. Међутим, показало се да је установа председника републике један од бастиона ауторитарности. Зар нису управо председници републике током скромног двадесетогодишњег периода „републиканске демократије“ успевали да донесу својим партијама подршку стотина хиљада бирача који су у њима препознавали државу? Да ли су због председника републике, установе оваква каква је, премијер, влада и скупштина изгубили на интегритету, па и на значају? Да ли је став садашњег председника републике према коме „само централизована Демократска странка... може очувати интегритет земље“, слика наше демократије и републиканизма?

Уосталом, да ли смо ми истински демократска република? Нови закон о политичким организацијама слављен је као прочишћење наше политичке сцене. Суштински, данас у парламент могу да уђу углавном само они који јесу или су били на власти. Председничка кандидатура биће могућа само онима који имају подршку државе (Србије или неке друге) или залеђину неког од најбогатијих грађана Србије. Да ли је то та код нас никада легитимно изабрана република о којој се тако лепо говори? Чињеница је да нам је држава партијска, а да је и највиша служба наше државе део такве стварности.

Осим Шпаније, у Европи не постоји држава у којој је после 1945. године обновљена монархија. У Бугарској, Румунији и Албанији, бивши монарси су имали велике шансе да се врате на свој престо, па се то ипак није догодило. У Србији је против народне династије вођена кампања која траје и данас. Неистине и полуистине о краљевском благу, знању језика и блискости са сопственим народом, ширили су углавном наши политичари и њима блиске јавне личности.

Први краљ из владајуће енглеске династије није био Енглез и није говорио језик својих поданика. Претенденти на круну појединих балканских држава нису припадници ових народа којима су владали њихови преци. Јавност тих држава никада није чула толико погрда о њима колико чујемо данас о српској монархији. Све то у часу када дан стварања нововековне српске монархије славимо као државни празник, на застави нам се налази круна, неуспешно бранимо границе које су одредиле победе војски наших краљева и надамо се ступању у Европу, у коју смо, онакву каква је била, као монархија ушли без новца из претприступних фондова.

Напредни клуб