Афера ,,Сателит” је поново са нама. После скоро пет година овај скандал је подгрејан и још једном послужен захваљујући одлуци арбитраже и након гневне конференције за новинаре актуелног министра одбране. Јавност, заплашена кризом и огорчена на спомен сваког неоправданог трошења милионских износа, захтева да одговорни буду изведени пред суд и примерно кажњени. Занимљиво је да су главни протагонисти народног гнева у јавности управо политичари који су те 2005. године били на власти. Као кривци виђени су њихови бивши сарадници и партијски другови који или нису више власт или владају у другој држави.

И док поједини српски министри пред камерама постављају готово хамлетовске дилеме о томе треба ли нам сателит, колико је висока политика која је овај скандал раније прикривала и „ко је сместио Зеки Роџеру?”; јавности као да је измакло једно не тако неважно питање: Како се у Србији доносе политичке одлуке?

Својевремено је једном нашем премијеру представљан кандидат за извесно министарско место. Наравно да о кандидату нису дебатовали главни, ресорни одбор или посланички клуб неке од владајућих странака. Чему то? Зна се о чему ове установе одлучују... Уважени посредник представио је кандидата и стао да набраја његове професионалне квалитете, стручне референце, беспрекорну каријеру, важна достигнућа... а на послетку је, као недостатак, са осмехом, споменуо како је кандидат, иначе, и његов кум. Наравно да кумство није допринело успеху каснијег министровања, али је питање да ли би било који други квалитет споменутог учинио кандидатом за ово узвишено место.

Да ли тако састављане владе, посланици које је могуће сменити СМС гласањем страначких председништава, колегијуми који се своде на ћаскања, највише државне установе које одлучују начелно... могу да обезбеде функционисање модерне државе и заштите је од честих, штетних и срамотних скандала. Волунтаризам је понекад био успешна замена за непостојање или слабост демократских установа, ипак као трајна политика он је изузетно штетан.

Уколико аферу „Сателит” сагледамо са становишта њене институционалне димензије, пред нама ће се неминовно указати прилично неповољна слика. Министри који спроводе најскупље и најважније реформе немају никакав политички контакт са странкама које их подржавају, са посланицима који представљају народ који се наводно одлучио за такву политику. Код нас постоји чак и један реформски политичар који тврди да страначки одбори не треба да се мешају у доношење одлука од значаја за државу. Сви савремени примери светске праксе – од чињенице да се Маргарет Тачер повукла са места премијерке када је изгубила већину у странци, до тога да је за одлуку о подели Палестине покојни израелски премијер Шарон прво једва придобио главни одбор Ликуда – на овакав раширен став немају ама баш никакав утицај. Наше странке, колико год се заклињале у демократију и „Европу” не представљају много више од клијентелистичких клика, проширених изборних штабова и клубова за вођење каријере и запошљавање.

Ослобођени притиска „ускогрудих” странака и „грамзивог” парламента наши политичари – министри и председници – који се изгледа међусобно бирају, остављени су себи самима. На преговорима са државницима и пословним људима из иностранства често се ослањају на сопствено знање страног језика. Код нас и данас хвале политичара који је под старе дане савладао енглески језик а онда га практицирао приликом сложених разговора и преговора. Ових дана могли смо да прочитамо како су бивши министар одбране и председник Савета министара консултовали сопствено правно знање на основу чега су проценили да је могуће потписати некакав документ који касније не би морао имати правну снагу. Спомиње се начелна сагласност коју је на уговор о закупљивању сателита дао Савет министара. Како то да нико до сада није споменуо и могућност објављивања записника или, још боље, снимака са ове седнице? Можда записници и снимци и не постоје?

Дакле, ко је онда после свега крив и одговоран? Код нас су по правилу одговорни појединци који тренутно нису на власти. Пошто је читав систем сведен на неколико личности, одговорност долази на ред тек када дође време за наплату, када сви рокови истекну, арбитражна кола се поломе о грађане Србије, а буџет зазвечи у својој величанственој празнини. Странке, олупине државних установа и „законом зајамчено независни” медији тада ће наравно за своју тему узети оне чија је одговорност најочигледнија, али чија судбина више не може да угрози постојеће стање ствари када је реч о нашим реформисаним установама и слободоумним властодршцима.

Напредни клуб