Шта жели званична Србија? Да ли је мера наших државних и националних циљева изборни успех владајуће коалиције, испуњење црних слутњи старорежимске опозиције или заваравање оне потмуле, необавештене већине, која постоји у бирачким телима свих демократских држава света, али јој се значај придаје само на дан гласања или у шпицу изборне кампање?

Колико заиста вреди приватизациони приход, међународни кредит или било каква донација, олакшица или европска повластица? Да ли је реч о будућности народа, или o резултатима на следећим изборима?

На примеру Републике Српске и односа владајућих странака из Србије јасно се види поразно одсуство моралности које понајвише тишти српску политичку сцену.

Пре само четири године чланице садашње владајуће коалиције нису биле у стању да живе без Републике Српске и њеног премијера Милорада Додика. Колико се сећам, Додик је узео учешћа у предизборним кампањама две или три велике странке које се диче демократичношћу и реформаторством.

У то време Србија је изнова, по трећи пут, потписала споразум о специјалним везама са Републиком Српском. Догодила се и највећа приватизација коју је нека компанија из Србије извршила у иностранству.

Полетни шеф дипломатије, задужен за патриотизам, приликом једне од домољубивих посета Бањалуци, примио је и захтев за држављанство премијера Додика. „Госпођо конзуле!” – одсечно је заповедио, као да се намерио да заседне и у Министарству одбране – „Изволите овај захтев, ради даље процедуре...”

Како је то лепо изгледало. Додик је првим људима Србије чак помагао и у неким баналним неприликама. Рецимо, када на стадиону треба запевати химну. Како моћан глас тај страни држављанин има... Зна чак и речи... Мада спомиње неког „краља” на крају песме, чиме квари хор којим доминира.

Међутим, сада су се прилике измениле. Давна 2006. година била је година акумулације. Те године Србија је добила велико страначко помирење, нови Устав, национално инвестиционо чудо(виште), културне изборе... Динар је на радост неколико привредника сатро евро...

Тада се могло србовати. Данас се налазимо у јеку светске кризе коју не само да не памти др Кркобабић, већ је се не досећају ни мр Динкић, па чак ни оба Тадића.

Није важно што смо се трсили и разметали 2006. године, а новац трошили да би неки политички маргиналци успели на регионалном политичком нивоу. Из банкрота су нас спасили „стари пријатељи” – камата права ситница, политички дуг – морална обавеза (које се сами никада не бисмо сетили, баш као што то не би учинио нити један слободан народ или нормалан појединац).

У добру – пред уставотворни референдум и чудотворне изборе – Србија је имала новац за све и наше су се власти разметале, гурале и јуначиле. Србовало се у друштву свештеника и на стадионима на којима су први људи државе давали изјаве поводом спортских победа пре капитена тријумфујућих тимова.

Додика не само да више не позивају на митинге, већ на слави Републике Српске најављују декларације о злочинима о којима су обавештени од пропагандних бироа војски које су палиле српска села и градове.

У Мостару најављују да су им Република Српска и Муслиманско-хрватска федерација (ФБиХ) једно те исто, и подносе разне увреде оних који се идентификују са Ганићем, а верују да нема злочина осим геноцида, док су Срби његови историјски извршиоци.

Коначно, председник Републике Србије отишао је у Цариград и тамо са Силајџићем и Гулом потписао декларацију о којој није обавештен српски члан Председништва БиХ, баш као ни Влада Републике Српске.

У декларацији коју су многи грдили, а нисам приметио да ју је неко цитирао, између осталог, похваљен је Савет за спровођење мира, установа која је пресудно допринела нарушавању статуса и демократије у Републици Српској.

За то време обеспарена Република Србија незванично најављује улагање у бугарску нуклеарку, али продаје „Телеком” и скупу стратешку инвестицију у „Телекому” Републике Српске. Најбоље би било да је прода Турској, или још боље Малезији.

Није ми познато шта је урадила „госпођа конзул” у вези са држављанством храброг премијера Додика. Знам, међутим, да је негде око два промила (око 2.500) грађана Републике Српске некако успело да добије то право које им гарантује закон Србије.

За разлику од неких српских политичара и њихових штићеника, који и Његоша смештају међу Црногорце, сви би се грађани Српске сутра дичили и држављанством Србије.

Коначно, да ли се тако поступа са браћом и сународницима? Онима због којих је Краљевину Србију напала Аустроугарска, истима који су преживели геноцид зато што нису хтели да не буду „ми”? Да ли Срби из региона служе само када треба подржати Милошевића, незаслужено одликовати Шешеља и Николића, или потпомоћи демократском хору на Маракани?