Прошло је безмало годину и по дана откако сам на овом месту писао о застоју у реконструкцији Народног музеја у Београду; о кризи за коју је, такво сам уверење изнео у тексту, одговорно Министарство за културу Републике Србије. Народни музеј је затворен пуних седам година. Ову важну установу наше културе тако дуготрајно обамирање није задесило ни током светских ратова. Марта 2009. године Министарство културе је одбијањем да изврши обавезе које су надлежне установе и претходне државне администрације више пута прихватиле, као и оптужбама за наводно расипништво и злоупотребе, проузроковало колективну оставку Управног одбора Народног музеја.
Стајући у одбрану истине и уважених научника и интелектуалаца, који су као чланови тог одбора данима систематски ружени од министарства и медија, приметио сам да ће критикована „цена реконструкције бити увећана”, а завршетак радова „додатно одложен”. После годину и по дана са жалошћу констатујем да се тако и догодило. После више месеци именован је нови управни одбор Народног музеја, а затим и некакав експертски тим. Више пута потврђен пројекат за реконструкцију нашег најстаријег и средишњег државног музеја је одбачен, а усвојени су оквири за нови пројекат.
Припремајући се за расписивање конкурса за нови пројекат, министар и његов тим, често и редовно изјављују у медијима да је обезбеђено 20 милиона евра за реконструкцију (одбачени пројекат требало је да кошта ,,баснословних” 22,5 милиона евра), да ће се музеј проширити испод споменика на Тргу Републике (sic!), а реконструкција ће бити завршена 2012. године. Када је одлука ту, више не представљају препреку припреме, ни дуготрајне процедуре; све ће бити, обећавају из министарства брзо сређено, до следећих избора. Само што нико од одговорних, у свој тој ентузиjастичној брзини и енергији, није предвидео, рецимо, могућност да земљиште испод Трга Републике, можда, обилује подземним водама или је може бити, не дај боже, предвиђено за централну станицу будуће подземне железнице. Важно је да сви: нови чланови УО, ,,експерти” и, што је најважније, министар, говоре о 2012. као години у којој ће радови на реконструкцији (и ко зна чему још) бити довршени.
Подсетимо, уколико не дође до смака света, који неки предвиђају управо споменуте године, 2012. требало би да буде време одржавања следећих скупштинских избора. Баш би било лепо и корисно да се до тада бар нешто заврши у згради Народног музеја. Они који су га затворили на дуже време него Аустроугари и Немци заједно, који су учинили све да се ради њихових политичких рачуна наша научна и стручна јавност доведе у недоумицу, желе некакав успех. Невоља се, међутим, крије у чињеници да ће и приликом овако брзе и „јефтине” реконструкције експонате који су похрањени у музеју неко морати негде да складишти и чува.
Политичари би пред наредне изборе на Тргу Републике радо видели Лувр, али су међутим прошле године више новца из буџета издвајали за спортске балон-сале (у крајевима где су чули да је ЈУЛ заменила нека политичка шифра), него за реконструкцију зграде Народног музеја у Београду. Од прошле године се и суде са предузећем које је направило специјализовани депо за чување музејских предмета. Али зар је све то битно? И „Афера сателит” се летос, после пет година, завршила катастрофом, баш као што је аутор ових редова у том тексту из априла 2009. не много далековидо и најавио, а дириговане телевизије и новине нису за то оптуживале главне глумце наше власти, већ статисте који су одавно без моћи или ван Београда.
У очекивању да мегаломанске намере дођу на стартну позицију, тамо где је велики и рационалан напор залеђен пре више година, намећу се питања. Постоји ли у нашој влади било каква одговорност, осим односа према партијским шефовима? Да ли ће, у случају да ,,музеј у подземљу” онемогуће воде, а оквирне трошкове, који су пре само годину дана сматрани превеликим, поједе криза, за следеће изборе бити довољно кречење и фарбање зграде музеја? Можда по узору на потемкиновску реконструкцију Универзитетске библиотеке из 1996, само споља (пошто ионако мало бирача заиста види све те установе изнутра...)? Да ли ико помишља на генерације студената (историје уметности, историје, археологије архитектуре...) које су студирајући биле онемогућене да посећују Народни музеј или раде у Народној библиотеци? Шта је са поколењима ученика лишених уточишта које ови светионици народне просвете пружају у тмини стварности „фарми”, „велике браће”, „размене жена”...?
 
(Господин Антић је почетком априла 2009. у „Политици” објавио текст под насловом „Стари трик за музеј”)