„Родитељи на Ушћу – деца на Теразијама”.

Тако је гласио носећи наслов на првој страни „Борбе” (ономад слободних, а у међувремену „убијених”, новина...), за које сам извештавао са деветомартовских демонстрација 1991. године.

Нећемо дозволити да „снаге безумља и хаоса” руше државу када је српски народ у опасности – претиле су тада Милошевићеве скутоноше.

„Ушће” прети да „стиропором” победи 9. март и угрози европски пут Србије – две деценије касније упозорава Вук Драшковић.

Све је исто, само се другачије чита дефиниција највишег државног и националног интереса. Да, можда су се, делимично, променила и имена узурпатора права на тумачење тог циља.

Ондашњи портпарол СПС-а, а садашњи министар полиције, те је 1991, говорећи о деветомартовским гибањима, први у српском политичком вокабулару, употребио синтагму „револуционарна опозиција” као заједнички именилац за све политичке снаге у Србији које „траже власт без избора”.

Промене режима, међутим, није било све до 2000.

Уместо јединственог антимилошевићевског фронта, после 9. марта, добили смо низ малих, међусобно зараћених странака, које су помогле Милошевићу да наредних десет година сачува власт. Та неискоришћена шанса, нереализована народна енергија коју су продале или издале тадашње вође опозиције, довела је до колективне грађанске фрустрације, а 9. март је резултовао изгубљеним генерацијама разочараних противника Слободана Милошевића.

Идеологија искреног српског и југословенског, прецизније грађанског, национализма потрошена је баш тог 9. марта. У само ратно предвечерје.

Јер Српски покрет обнове, иако аутохтоно националистичка странка, у протесте није повео само српске националисте, већ све који су, свако из својих разлога, били разочарани Милошевићем. У то море људи најмање се слило оних који су хтели да ратују, а било их је и монархиста, и ђенералових носталгичара, и југословенских унитариста, и опредељених десничара и искрених левичара, управо незадовољника свих врста који су, као у у последњу наду и „сламку спаса”, гледали у једног харизматичног лидера. У деветомартовске „добровољце” се, тог пролећа, окупило све разочарано чињеницом да Србија није кренула путем промена у источној Европи.

Не може се, ипак, говорити о некој револуционарности догађаја из 1991, јер њихови предводници нису хтели, или нису смели, да банални повод за демонстрације (смена уредника државне телевизије), у критичној, преломној фази, кад им се већ „наместило”, макар у ходу, преименују у прави револуционарни циљ. Што би рекао теоретичар револуције Франсоа Фире, ни „шездесетосмаши”, на глобалном нивоу, не могу да се пореде са класичним револуционарима из 1789. јер нису имали традиционалну револуционарну мету – заузимање народне скупштине.

Слично нашим „шездесетосмашима” који су се залагали за „шминкање” социјализма, односно само за „социјализам с људским ликом”, а Јосипа Броза Тита нису „доводили у питање”, тако су и „деветомартовци” стали на пола пута – физички су провалили у зграду парламента, а онда истакли белу заставу.

Вук Драшковић, као политички промотор аутохтоног српског национализма, ретерирао је на првој кривини, остављајући празан простор вербалној агресији и квазидесничарима, што је било погубно не само за његову партију, већ и за идеологију српске деснице до данашњих дана. Друге странке опозиције теоретски су своју шансу тражиле „између вишка емоција и вишка силе” (др Драгољуб Мићуновић), а у пракси су биле инертни, салонски, самодовољни организми који нису могли да акумулирају ту врсту и количину енергије. Популизму Слободана Милошевића имао је, у том тренутку, неке шансе да се супротстави једино аутентични популизам Вука Драшковића.

Зато је 9. март 1991. означио и дефинитиван раскид са идеалима и слепим веровањем да једино харизма Вука Драшковића може да покрене Србију.

Последице и „резултати” 1968. и 1991, али и одложени ефекти промена из 2000, готово су идентични. У прва два случаја само је потврђиван ауторитет вожда, режим је ојачан, систем зацементиран, а од догађаја из двехиљадите (прецизније, почев од 2004. наовамо) присуствујемо процесу рађања и сазревања новог вође.

Појам „револуција” Шатобријан никада није користио уз збивања као што су промене династија, грађански ратови, делимични покрети побуњених народа, већ га је једино чувао за случај – „када се мења дух народа”. Та се промена, нажалост, у Србији није десила. Ни 1968, ни 1991, но ни 2000. године.

Вуку Драшковићу је, зато, остало само да, као небитан камичак ЗЕС-ове власти, нариче зашто се то и данас, у „европској Србији о европској будућности”, више од њега питају Милошевићеви.