Предизборно је заузимање бусија увелико у току, па се окуражило. Мрка опалио по Ђиласу, Дачић по Динкићу и обрнуто, Вук сениор по Мрки и Вуку млађем, и, таман се учинило како ће прљав веш ипак да остане „за по кући”, тј. унутар власти, кад председник запуцао чак у Праг да би одатле, о једном трошку, оплео по Јадранки Влаисављевић Косор и свом ђаку, свом бившем саветнику и свом садашњем министру дипломатије Вуку јуниору. А могао је то да, ако је сматрао за сходно, обави и на Главном одбору своје странке. Овако, одавно грогирани Јеремић, најновији нокаут с леђа доживео је баш дан уочи седнице Савета безбедности на којој је требало да предводи српску „косовску битку”.

„Кад је тешко” – не Човић него римске ископине! Ономад се, на дан проглашења Статута Војводине, иначе изгласаног вољом војвођанског дела његове ДС, увређени председник Србије, уместо у Неопланти на Дунаву, обрео у Сирмијуму на Сави. Обилазио археолошка налазишта. Данас, рецимо, уместо на Косову, „путевима римских царева”, настављадо Виминацијума, где би, на маргинама Унесковог скупа о „савременој уметности и помирењу”, требало да прими председнике Црне Горе, Македоније, Албаније, све самих суседа који су (част бошњачком члану Председништва БиХ) међу првима признали независност Косова! Да, заборавих: примиће и председника Хрватске који није поделио пацке Косоровој, већ се придружио аплаузу и поздравима отправљеним осуђеним генералима Готовини и Маркачу и премијеркиним изливима хрватске љубави „косовском народу”.

И док је наш министар спољни, савремени Јованча Мицић, друмовима Павићевих Хазара, одаслан у Азербејџанда, ваљда, уговара постављање споменика неком од наших бивших председника у Бакуу, припрема доласка 100 државних делегација, поводом пола столећа од првог Самита несврстаних у Београду, пала је, изгледа, поново на леђа оних који за то нису задужени.

Све ми ово све више личи на ону рекламу за маргарин. „У све се меша”, наиме, наш председник, и у оно што јесте и у оно што није, по Уставу, његова надлежност. Према члановима (од 111. до 121) Устава Србије,који уређују надлежности председника Републике, председник изражава државно јединство Републике Србије. Такође, и представља Србију у земљи и иностранству, указом проглашава законе, предлаже Народној скупштини кандидата за председника владе и носиоце неких функција, поставља и опозива указом амбасадоре Републике Србије на основу предлога владе, прима акредитивна и опозивна писма страних дипломатских представника, даје помиловања и одликовања, врши и друге послове одређене Уставом. Председник Републике, у складу са законом, командује Војском и поставља, унапређује и разрешава официре Војске Србије. И то је то.

Дочим, у истом том Уставу који је, својевремено, и донесен управо захваљујући aдхоксавезништву Тадића, Коштунице и Николића, лепо пише да је носилац извршне и политичке власти у земљи – влада. Да она, а не председник Републике, утврђује и води политику земље...

А како се припадници наше самозване политичке елите, утицајни „српски извори” америчке амбасаде у Србији, рецимо, понашају у комуникацији са службеницима београдског одељења Стејт дипартмента, читамо ових дана на „Викиликсу” и, верујем, гнушамо се, независно од политичких уверења и опредељења. Сервилно и оговарачки, разбарушено и неодговорно, тужибапски и циркузантски, шлихтарски и увлакачки, укратко – љагају своје политичке ривале, али, свесно или не, истовремено урушавају и све оно што чини српски државни идентитет и међународни кредибилитет, ма колики да је он.

На несрећу, „случај Праг”, показује да таквима ни сам председник није баш неки пример за угледање. Ова пошаст дипломатске дисхармоније може да нормалном странцу, лојалном службенику сопствене државе, пошаље једноставну поруку да чак ни владајућа коалиција у Србији није искрено за ту јавно прокламовану стратегију „борбе за Косово”, да, заправо, председник Тадић и други репрезенти те политике немају легалитет ни легитимитет за њу, а камолиподршку грађана.

Тако је то кад чак ни многи чланови Цветковићевог кабинета, ево чак и поткрај мандата, не знају ни где смо ни одакле смо ни докле смо ни куда ћемо. Неки зато што не верују да се може и сачувати Косово и ући у ЕУ; неки зато што то, чак и да је могуће, не би желели, а неки зато што и немају став, јер су у ту владу просто залутали.

Са ЛДП-оми радикалима сте, за разлику од садашње власти, бар, начисто. Улазак у НАТО сигурно би убрзао наше евроинтеграције, као што, на другој страни (СРС)од уласка целовите Србије (са Косовом) у ЕУ – нема ништа.

директор Агенције за односе с јавношћу „Прагма”