Таман што је председник саопштио свету да је „Србија затворила једно поглавље своје историје”; тек што је државна пропаганда поручила да нам, ако не до краја године, оно сигурно до пролећа, „не гине” одређивање датума за отпочињање преговора о чланству у Европској унији „кад ја тамо, а оно, међутим”, што рече онај београдски графит.

Серж Брамерц нас похвалио пред Уједињеним нацијама, али само усмено („црно на бело” му остало изразито негативно по Србију), а успут нам издао и ново наређење. Које, у најкраћем, гласи: Лепо је то што сте ухапсили Младића, него „обавите истраживање” на тему ко га је крио свих ових 16 година.

Други шамар лупио нам је холандски парламент. И неће сигурно мање да нас боли, чак да су и у праву спин-мајстори који тврде да није реч о одбијању Холандије да ратификује Споразум о стабилизацији и придруживању, већ о одлагању доношења те одлуке, можда до краја јуна, можебити до краја септембра. Неће нам бити боље ни од утешних речи које су стигле, прекјуче, из ташмајданског парка, по којима није важно шта кажу Холанђани, јер, ако добијемо датум за почетак преговора, више нам нема назад...”

Но, кад смо код Холанђана. Јасно је и нама да Холанђани имају „сребренички комплекс” због нечасне улоге њихових мировњака у масовном злочину, у јулу 1995. Због тога им је, уосталом, пала и једна влада. Познато је и да је тамошњи режим више личио на класичну лоби групу него обичне навијаче у сукобу на простору бивше Југославије; Министарство одбране Холандије је чак финансирало књигу карикатура Фрица Бехрендта, најпознатији пример „говора мржње” према једном (српском) народу у ближој историји овог журналистичко-уметничког жанра.

Али кога је за то данас брига. Холандији се може да поставља услове. Сад је то Хаџић и разоткривање Младићеве мреже јатака; од њихове воље зависи хоће ли то сутра да буде нешто треће.

На нашем „европском путу”, у нашем „освајању Европе” нема система, нема стратегије, реч је најчешће о класичној импровизацији, индивидуалном „осећају за филинг”. Да ли би неко мериторан могао да објасни шта су то силне лоби организације, кокус групе и агенције,које смо ангажовали,понудиле свету као стратешку поруку о Србији и Србима?

А како су и шта су радиле одговорне политичке елите наших суседа на побољшању националног имиџа или стереотипа о сопственим народима – нема боље поуке од интервјуа Џејмса Харфа, директора, овде прокужене, агенције „Рудер и Фин” која је, током ратних деведесетих, била ангажована на пролепшавању хрватског и бошњачког идентитета.

„... Највише се поносим тиме што смо придобили јеврејско јавно мњење. Та игра је била јако деликатна и, са те стране, ово питање је укључивало велику опасност. Зато што је председник Туђман био толико непромишљен у својој књизи ’Беспућа повијесне збиљности’. Због тог текста могао је бити окривљен за антисемитизам. Ништа боље није било ни на босанској страни, где се председник Изетбеговић у својој Исламској декларацији, објављеној 1970,сувише залагао за муслиманску фундаменталистичку државу (у Босни). Поред тога, прошлост Хрватске и Босне била је обележена врло реалним и суровим антисемитизмом.Неколико десетина хиљада Јевреја нестало је у хрватским логорима... Успели смо између 2. и 5. августа 1992, када је ’Њујорк њуздеј’ објавио носећи чланак о (српским) логорима. Ухватили смо се тога и позвали три велике јеврејске организације да штампају оглас у ’Њујорк тајмсу’ и организују протест испред зграде УН. То је збиља упалило: ангажовање јеврејске организације на страни Босанаца (босанских Муслимана) била је партија суперпокера... Јер ако желите да докажете да су Срби у ствари само сироте жртве, само напред, бићете потпуно усамљени!”

Подсећам, Харф је говорио о ономе што се дешавало чак три године пре масовног злочина у Сребреници.

И док наш шеф државе, уместо премијера и министара (као друг Тито студентску 1968),разрешава своју унутарстраначку „паорску буну”; а већ данас му, о трошку дела владајуће коалиције, пред званичну адресу власти у Немањиној, стижу шумадијски оружари – мене брине нешто друго. Не чињеница да, осим Холандије, још осам чланица ЕУ није ратификовало Споразум о придруживању са Србијом – већ то што трећи и најболнији шамар стиже од највишег званичника ЕУ који наговештава да ће „успостављање и развијање добрих односа са суседним, независним Косовом” бити нови ултиматум.

директор агенције за односе с јавношћу „Прагма”