Једна реченица приписана Абрахаму Линколну: „Све људе можеш да вучеш за нос неко време, неке све време, али не можеш вући за нос све људе све време!”, у историји паблик рилејшнса означавала је крај најстаријег модела вођења односа с медијима, тзв. медијске агентуре или агресивног публицитета.

Ову фазу у развоју комуникација карактерисало је пласирање новинарски обликованих „догодовштина” јавних личности, под универзалним слоганом: „У сваком минуту се роди један наивко… Није важно шта се о теби пише. Ако хоћеш да постанеш звезда, важно је да се о теби пише”.

И док призивам другу половину 19. века, видим на јави политичку јавност у Србији с почетка 21.

Читајући оне америчке дипломатске депеше и сличне цедуљице, што, ових дана цуре преко Асанжовог „Викиликса”, не могу да одагнам сумњу да су им се највише обрадовали Борис Тадић (тридесет једном поменут) и Милорад Додик, са 79 помињања, апсолутно најцинкаренији лидер с ових простора.

Али, тамо где их је „дипломатски оцрнио” – Тадић, као, није довољно чврст према Додику, а овај, пак, обећава да ће да призна Косово, чим то прође у Савету безбедности, тј. „Ad kalendas Graecas”(никада) – у ствари их се катапултира у светску дипломатску класу, на спољном, и „бетонира” им рејтинг на унутрашњополитичком плану. Ем их куде Американци, ем их криве за нешто за шта би им аплаудирала огромна већина Срба.

Да је лично бирао, од ових амбасадорских дојава Стејт дипартменту, председник Србије није могао да смисли ефикаснији „кик-оф” (догађај с циљем да се добије што већи публицитет на самом почетку изборне кампање), раван можда само „зеленој салати” Богољуба Карића која му је, на председничким изборима 2004, донела 18 одсто гласова.

Пропаганда је комуникациона техника у којој је дозвољено све што законом није забрањено. Све, па и лаж. А у лажи су кратке ноге.

Спиновање се, баш зато што барата фактима које само мало изврће, много боље прима на дужи рок. Личи на „подизање прашине” (Џејмс Груниг) због нечега и у вези с нечим, толико да нико не капира шта се у том ковитлацу уистину збива.

Назваћу га опсенарством, покушајем колективне хипнозе јавности с циљем да произведе политичку халуцинацију. И наметне само један избор.

За усмеравање пажње медија и бирача у жељеном правцу, неопходан је: ефектан, провокативан и медијски атрактиван, повод.

Догађај, непосредан, нежељен, инсцениран или тенденциозан, свеједно.

Ако немате догађај, створите псеудодогађај. Конструишите сами и догађај и пожељну вест о њему и онда је пласирајте као „готову, важну чињеницу”, тако да се медији за њу „закаче”.

Акција – измислите је или се прикључите неком току, али онда покушајте и да утичете на тај ток.

То је општи рецепт.

Модерно политичко комуницирање у свету отишло је, у међувремену, три корака даље: од етапе информисања, преко доба уверавања, обликовања и упућивања јавног мњења, а сад стреми, попут, некоћ, социјализма као прелазног периода на путу ка комунистичком рају, ка идеалу равноправног комуницирања, у коме ће укинути медијуме између пошиљаоца и примаоца поруке.

Иако се политичка комуникација у Србији води постулатима из прелинколновске епохе, очигледно „врши посао”, а владајућа опција се, у овим „играма друштвеног комуницирања”, понаша као риба у води. Уосталом, важно је подсетити, ДС-ова летећа „јединица за специјалне (пропагандне) операције”, на прелазу из 1997 у 1998. пресудила је, између два изборна круга, црногорске председничке изборе, на штету Момира Булатовића, а у корист Мила Ђукановића, који је, у првом кругу, губио чак и у родном Никшићу. На крају крајева, ова „физибилити” стратегија политичког комуницирања која подразумева апсолутну и агресивну јавну видљивост, у комбинацији са „подземном” пропагандом, донела је два пута, 2004. и 2008, Борису Тадићу тријумф, „из кеца у двојку”, на продужетке, против Томислава Николића.

Ћосићевским језиком казано, зато је контра Србима који су „вечити губитници у миру”, Тадић, ево већ шест и по година, политички победник у миру.

Ових дана, као у оном вечитом рату између Душка Дугоушка и његовог личног ловца („сезона лова на зечеве – сезона лова на патке?”), Ђилас је надгорњао опозицију на старту предизборне „сезоне лова на студенте”; Шутановац докапитализује „банку сигурних гласова” за десетине хиљада регрута и њихових мама, тата, бака и дека, „суспендовањем служења војног рока”; у Крунској „лупају минусе” коалиционим партнерима, држе их на узди и спремају се да им врате мило за драго за уцене поводом војвођанског статута, за Цецу, за регионе и фондове за развој, за санџачку аутономију... Напредњаци им се намештају као комуникациони „оригинал фалсификата”, а Коштуничини и даље спавају у свом „лоу профајл” самољубљу.

директор агенције за односе с јавношћу Прагма