Када сам пре две недеље писао текст „Маратон Републике Српске” наравно да сам имао свест о важности ове теме и да сам о томе поседовао и „одређена сазнања”. Али признајем да нисам знао да ће се ствар баш тако брзо и баш толико закувати. Борба за интересе српског народа у БиХ и даље остаје политички маратон – али ће се, изгледа, његове поједине деонице морати савладавати у много јачем, такорећи, спринтерском ритму.

Политика је увек ствар колективитета, али једно име се данас несумњиво издваја као симбол новог буђења и борбе за политички опстанак српског елемента с друге стране Дрине. Утолико је индикативније и комичније што је ,,српски патриотски мејнстрим” Милорада Додика месецима и годинама доживљавао и третирао као „издајника”. Томе је, делом, допринео његов први премијерски мандат, у тандему са Биљаном Плавшић, али и његово често дружење са Борисом Тадићем и подршка коју су у кампањама један другом пружали. Због тога га у ,,турбо-патриотским круговима” напросто нису подносили, а његов третман у неким, наводно, патриотским гласилима и форумима доскора једва да је био мало бољи од онога који је имао у сарајевским медијима.

Мало се ко обазирао на Додиково објашњење да је, независно од личних симпатија, његова обавеза да негује најбоље могуће односе са сваким ко држи власт у Србији. У том смислу, без обзира на то што је највећи број поменутих оптужби на његов рачун долазио баш из окружења бившег премијера, Додик није пропуштао да истакне ни велику улогу Војислава Коштунице на унапређењу веза између Србије и Српске. Упадљиво, упорно и понекад готово мазохистички тврдоглаво, матицу („мајку Србију”) и позицију званичног Београда није хтео јавно да критикује чак ни онда када је било више него очигледно (односи са Турском, продаја Телекома...) да се са неким стварима дубоко не слаже.

Али, свеједно, с обзиром на то да се његова појава није уклапала у постојећу, прилично натегнуту поделу улога на београдској политичкој сцени, Додик се све доскора нигде није нарочито добро котирао. Код „патриота” му је хендикеп било непрекидно залагање за „компромис”, као и чврст став да сви оптужени треба да се предају Хашком трибуналу, а за београдске „грађанисте” је, опет, био превише заокупљен причом о националним интересима и опстанку РС. Међутим, Република Српска има сувише много сувише озбиљних проблема да би се њени бирачи претерано освртали на пулс београдске политичке чаршије, тако да је Додик, упркос економској кризи и нападима, а на ужас званичног Сарајева и Брисела, прошле године убедљиво обновио свој мандат и учврстио позиције у РС.

Занимљиво је и поучно да је Додик својевремено био нападан због тога што је подржавао Дејтонски споразум (а пре тога и Венс–Овенов план) онда када су тај споразум нападали скоро сви у Републици Српској, као и добар део тадашње опозиције у Србији. А сада се за тај Дејтонски споразум и његово „слово” грчевито држимо и он се, не без разлога, данас квалификује као један од малобројних српских националних успеха у последњих пола века.

Такође, веома нетипично за српске политичке прилике, Додик је више пута пружао руку главним политичким ривалима. Још пре избора је СДС-у понудио постизборни договор о заједничком наступу према Сарајеву и „међународној заједници” и то је после избора реализовао. А од понуде није одступио ни онда када су га ти којима је пружио руку, директно или преко својих медија и аналитичара, и овде и тамо, прозивали као „криминалца”, односно, „кукавичје јаје” и „прикривеног издајника” који „обмањује бираче” и Републику Српску „на мала врата увлачи у НАТО”.   

Наравно да је читава ствар и даље врло неизвесна и наравно да није лако ходати по оштрици ножа као што то чини актуелно руководство Републике Српске. Али неке ствари су већ учињене и неће се моћи лако вратити на старо. Додик је повратио увелико уздрмано самопоуздање српском народу са друге стране Дрине. С тим у вези, и не мање важно, разбио је страх који се раширио у редовима српских политичара и јавности у РС, и показао да „међународни представници” нису ни свемоћни ни безгрешни и да постоје начини да им се парира и супротстави.

Када је Додик показао чврстину и када је смогао храбрости да одбије Бутмирски уставни пакет, када је запретио референдумом, када је јавно рекао да „не воли Босну” и изјавио да он, додуше, јесте за Европу, али да „Европа није једина алтернатива”, не само да га нису аутоматски сменили, као неке његове претходнике и за много мање „грехе”, него му сада нуде разне компромисне предлоге, предлажу разговоре о реформи бе-ха судства, а чак је и Валентин Инцко привремено одложио своје већ најављене казнене мере.

Зато, имајући све на уму, овога пута заиста није обична фраза уколико кажемо да је „Милорад Додик већ победио”, односно да је, у најмању руку, показао на пут којим се, у овом и оваквом свету, до успеха једино може стићи. Па, нек’ изволи, ко умије – и ко смије.

главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао”