Не волим насиље. Сумњиви су ми голобради револуционари и фанатици који у руци увек имају готов одговор на сва питања. Ценим борбеност и храброст, али скептичан сам према разним „младим гневним људима”, најчешће не много радишним ни образованим, који каменицама и Молотовљевим коктелима покушавају да реше „светске”, а уз пут и неке своје материјалне или психолошке проблеме.

Али ништа мање (напротив) не мрзим ни оно „суптилно” и „меко” системско насиље које потиче од неправедних и корумпираних институција, умрежених политичара, бизнисмена, разних „представника” и „консултаната”, саветника, агената, менаџера и јапија који не подижу тон и формално не крше закон (а и зашто би, када су закони најчешће за њих писани), али потезом пера или дизањем руке у црно завијају читаве генерације, земље и народе.

Другим речима, радо бих осудио јалово насиље на грчким улицама, али нипошто не могу да заборавим главног кривца и изазивача – антидемократско понашање европских институција и грчких политичара са Венизелосом и Пападимосом на челу. При чему је функционална демократија једина колико-толико успешна брана против ових олигархијских, односно анархоидних тенденција, које се међусобно оправдавају и потхрањују.

Писао сам већ у тексту „Демократија умире у колевци” да нико истински не верује да је циљ ових мера „спасавање Грчке”. Уосталом, ево једноставног теста – ако заиста јесте, зашто се не дозволи Грцима да се о томе претходно изјасне на референдуму и изборима? Па, ако грађани на те мере пристану онда оне добијају додатни легитимитет, а ако одбију нека их онда препусте њиховој судбини. Да се стварно ради о Грчкој и њеним интересима, тако би и било. Али пошто су улози други и много већи, онда нема времена за „демократско замајавање”, односно Грчка има да буде „спасена”, са Грцима или без њих.

Много је лакше људе убедити да су жртве погрешног човека него да су жртве погрешне идеологије. Погледајте, на пример, шта се дешава са Мађарском, где је премијер Орбан, наследивши упропашћену државу и привреду, покушао мало да игра на карту националне самосвести и традиционалних, хришћанских и „хомо-скептичних” вредности, донео један конзервативни устав и – е, то се већ не опрашта – увео додатни порез за стране банке и компаније које су у протеклом периоду из Мађарске извлачиле енормне профите. После почетне збуњености на њега је кренула лавина која готово да се може упоредити са оном која је својевремено ишла против Милошевића. То да је Орбан „фашиста” који „гуши демократију и људска права”, и да је Мађарска европско „ругло” које што пре треба ставити под протекторат или изолацију, данас је постало практично опште место и мантра по европским либералним круговима и великим медијима. И данас у Европи то „сви знају”, или су бар начули.

Елем, ако Мађарска тако пролази, ако се са Грчком ради ово што се ради, можемо само замислити шта би тек било са Србијом уколико би једног дана ушла у унију и уколико би којим случајем покушала да води самосталнију националну политику.

За протеклих деценију и нешто, наслушали смо се бајки о мађарском, португалском, литванском, летонском, естонском, ирском „чуду”. У различитим периодима, свака од поменутих земаља помињана је као светли пример, излог и узор на који бисмо и ми, недостојни, требало што пре да се угледамо. А када прођу плаћене рекламе на Си-Ен-Ену и када истекну „грејс-периоди” са страним повериоцима, уговори са белосветским консултантским кућама и маркетиншким агенцијама, сва та „чуда” углавном остају са мање-више истим проблемима као пре, само сада још демографски испражњена, са много више дугова и мање перспективе. А поменута глобална финансијска менажерија би наставила даље у потрази за новим „чудом”, тј. новом жртвом, масним провизијама, бонусима и хонорарима.

Евроскептицизам се данас незаустављиво шири чак и по оним чланицама ЕУ које су од чланства ипак имале одређене користи. Али шта мислити о земљи чија елита у такву унију хрли сада, када је журка при крају и док се ЕУ бори са највећом кризом од свог настанка? И при томе се још од ње, тј. од те државе и елите, тражи да већ сам статус кандидата плати јавним и понижавајућим одрицањем од свог територијалног интегритета? (А власт и највећа опозициона странка се међусобно утркују ко ће према тим захтевима бити услужнији.)

Чак и ако занемаримо актуелну кризу, чак и ако оставимо по страни дугорочну економску рачуницу, евентуалне добитке и губитке, нема сумње да су „евроатлантске интеграције” Источним Немцима, прибалтичким републикама, као и Мађарима, Чесима и Пољацима, ако ништа друго, донеле ослобођење од совјетске, тј. руске доминације, која их је дуго тиштила и понижавала. Чак и ако нису сасвим сигурни да ли су заиста економски профитирали, чак и када сумњају у прокламоване благодети од „слободног протока робе, идеја, људи и капитала”, њима су ипак годинама евроинтеграције биле драге првенствено као симбол националног ослобођења. Зато је њихов својевремени евроентузијазам био бар донекле оправдан и разумљив. Али управо зато је српски евроентузијазам, макар тренутно и био у извесном опадању, невероватно апсурдан, мазохистичан и понижавајући.