Баук референдума кружи Европом. А алергија евроелите на сваки облик непосредног изјашњавања грађана прераста већ у фобију и поприма размере праве антидемократске хистерије.

Можемо само нагађати зашто је Јоргос Папандреу уопште ушао у причу са референдумом. Можда је хтео да учврсти уздрмани унутрашњи легитимитет. Можда да ојача своју позицију према Бриселу и домаћој опозицији или можда само да подели терет одговорности за непопуларне мере које су део усвојеног пакета европске помоћи.

Али без обзира на његове мотиве, просто је невероватно колики се одијум на њега и Грчку сручио из Брисела и најважнијих европских престоница и како је за два дана Папандреу буквално провучен кроз блато, јавно понижен и политички сахрањен.

Ангела Меркел и Никола Саркози су му одмах дословно издиктирали како треба да гласи текст референдумског питања и саопштили датум до када референдум мора да буде одржан. Најмоћнији светски медији са Би-Би-Сиjем на челу сместа су кренули да промовишу министра финансија Венизелоса као новог модерног проевропског лидера. Не ради се ту наравно о Папандреу лично и његовој неизвесној политичкој будућности. Била је то убедљива показна вежба и за све остале земље и политичаре којима би можда могло пасти на памет да се играју демократије мимо унапред зацртаних оквира, да флертују са „популизмом” и „удварају се бирачима”.

За неколико дана Папандреу је прошао пут од миљеника до лузера и негативца. Преко ноћи му је направљена побуна у влади и парламенту, доведен је у питање чак и његов лидерски положај у странци, а највећа опозициона партија, која је месецима критиковала његову попустљивост према бриселским структурама и игнорисање воље бирача, хладно му је поручила да их не занимају никакви Папандреуови референдуми него само његова оставка и ванредни избори.

Оно што је некима било јасно од почетка „грчке кризе” сада је постало још јасније и очигледније. Не спасавају они Грчку због Грчке – ако се то што се ради са Грчком уопште може назвати „спасавањем”. Они спасавају себе и своје банке које су највећи грчки повериоци и које би биле највише погођене у случају грчког банкрота. Дакле, спасавају евро, своје пласмане, своја осигурања, своја радна места и своју макроекономску стабилност. Зато и не желе да допусте да тамо неки „лењи Грци” стварно одлучују о било чему. Улог је сувише велики. Грчка има да буде „спасена” – баш као што је и Либија морала да буде „ослобођена” – свиђало се то Грцима или не. И Грчкој се, изгледа, морало ставити до знања да њен останак на европском путу „нема алтернативу”.

Никога није брига за Грчку и Грке. А и како би могло бити другачије у време универзализованог егоизма, када све мање и брат брине за брата, деца о родитељима и родитељи о деци?! Поента је да банкрот Грчке или њен излазак из еврозоне у овом тренутку не одговара онима који још увек воде главну реч у ЕУ и у свету. И зато им се тај банкрот или излазак напросто неће дозволити, шта год сами Грци о томе мислили. Као што се до даљњег неће дозволити никакво играње са демократијом, „вољом народа” и којекаквим референдумима. А када и уколико се велики намире, покрију и обезбеде, колико сутрадан препустиће Грке њиховој судбини.

Наравно да нема апсолутно невиних и да је на крају овог финансијског „ланца исхране” и до обичног Грка стигла покоја мрвица. Наравно да су и њихови грађани и радници, поготово у јавном сектору, били помало размажени и ситно корумпирани. Али је њихова условна кривица далеко иза одговорности: тамошњих политичара и крупних локалних зверки, западних банкара, великих светских агенција за осигурање и, коначно, западних влада које су дозволиле настанак таквог система у којем је све ово било легално и могуће. Обртање овог ланца одговорности и пребацивање кривице искључиво на „лење јужњаке” који, ето, само пију „узо”, ленчаре у хладу и поткрадају немачке пореске обвезнике више је него апсурдно и лицемерно.

Наглашено лицемерје и недемократичност, нажалост, нису и највећи проблем са којим се ЕУ суочава. Унија је у свом политичком деловању вишеструко лимитирана, како гломазном и неефикасном унутрашњом структуром и компликованим механизмима одлучивања, тако и сложеним односима зависности од прекоокеанског „Великог брата”. Зато се са ЕУ не може ни озбиљно договорити ни нагодити. И зато је, упркос импресивним привредним ресурсима, у свом садашњем облику, унија још неспособнија да се успешно носи са кризама него „обичне” националне државе.

Све више се, и то не само нама на Балкану, намеће асоцијација Европске уније и судбине бивше СФРЈ. Само је питање хоће ли се Немачка у причи са унијом поставити паметније и снаћи боље него Србија са Југославијом. Другим речима, хоће ли се под немачким притиском и доминацијом ЕУ трансформисати у нешто што личи на „савезну” државу, са јединственом монетом на читавој територији и ефикасним политичким, пореским и економским системом – или је неће бити. Оба исхода су могућа, с тим што се мени ипак чини нешто вероватнијим југословенски сценарио. Али у оба случаја, дакле, било да се унија уруши, било да васкрсне као нека врста „простопроширене” Немачке, за Србију је у овом тренутку најмудрије да се, уз дужан респект, држи мало подаље од те приче.