Иако разумем неке политичке и психолошке разлоге за то, ипак, мислим да има нечег дубоко мазохистичког и понижавајућег у општем српском медијском одушевљењу немачком канцеларком Ангелом Меркел („Данке Дојчланд”, „хвала Ангела”) чије нам се лице, слично као и у време августовске посете Београду, и протекле недеље осмехивало са насловних страна дословно свих дневних новина и сва три главна српска политичка недељника.

При том на прсте једне руке могу се пребројати негативни текстови – тачније речено, овако на прву лопту, ја не могу да се сетим ни једног јединог, али могуће је да ми је неки промакао. Једни су се радовали јер се надају да ће немачко (и аустријско) противљење српској кандидатури уз испостављање нових и нових услова довести до пораста евроскептицизма у Србији и окретања на другу страну. Други су били пресрећни због тешкоћа у које су запали њихови политички противници.

Трећи су били одушевљени јер је „принципијелна” немачка канцеларка коначно прекинула праксу „гледања кроз прсте српским политичким понављачима”, који хоће европску перспективу, а нису спремни да испуне оно што „Европа од њих тражи”.

Коначно, срећни су и сви традиционални пробритански „елементи” у Београду, јер, ето, после дуго времена нису они највећи кривци, него ће, како се чини, на крају опет „Немци испасти грбави”. (Незадовољни су, претпостављам, само неки из власти, али они ту своју фрустрацију, ако је уопште осећају, не смеју много и гласно да показују, да не би додатно наљутили бриселске „пријатеље” и још више угрозили своје кандидатурне и предизборне шансе.)

Имам утисак да, за разлику од аморалне и калкулантске политичке чаршије, обични грађани, ипак, не деле претерано ово одушевљење своје вајне „елите”. А не делим га ни ја. Већ сам рекао да не волим када неко понижава мој тим, чак и ако нисам задовољан његовим саставом и игром. Тим пре што је минимална вероватноћа да ће из овога што се (није) догодило 9. децембра бити извучена адекватна политичка поука. Другим речима, мале су шансе да ће српска власт имати снаге за било какав „преокрет” и скретање са актуелног, очигледно бесперспективног курса.

На страну што и ја мислим да је боље да нам се одмах у лице брутално саспе шта се од нас очекује, него да нас „етапно” кувају на тихој ватри и секу реп у неколико наврата не би ли „мање болело”. Но, то сигурно није оно што је мотивисало немачку канцеларку на ово историјско „најн”. Али, збиља, шта мислите зашто је немачка канцеларка одиграла овако тврдо у ситуацији када ни њу ни Брисел ништа није коштало да нам уделе ту кандидатуру и уз њу испоставе хрпу нових услова од којих би захвални Београд до марта испунио најмање половину?

Као и обично, постоје две најраспрострањеније и опречне школе мишљења. По једнима, Немачка напросто не може, а више и не покушава да обузда свој новопробуђени империјални его и старе анти(сим)патије према појединим балканским народима. Тако ни нама, наводно, ,,нису заборавили 1914. и 1941.”, а на све се још надовезало и повређивање немачких војника на косовским барикадама, што је само пробудило стари ресантиман и негативне емоције. Насупрот томе, по другој интерпретацији, а није тешко закључити одакле потиче једна, а одакле друга, Немци су у овој ствари били ,,само оруђе”, односно невољни извршиоци захтева који је стигао са друге стране Атлантика.

Заправо, ове две интерпретације уопште нису нужно толико супротстављене као што на први поглед изгледа. Наиме, није искључено да су се у овој ствари напросто преклопили интереси и жеље Вашингтона и Берлина (а вероватно и Москве), што не значи да се већ наредног пута неће наћи у колизији. Американци су вероватно закључили да није згорег још мало притиснути Србе у правцу „прихватања фактичког стања на Косову”, кад већ очигледно тако добро реагују на притиске и када им је већ толико стало до ЕУ кандидатуре. Немци су вероватно искористили прилику да лојално одраде посао за Американце, са којима у последње време (Ирак, Либија, „Северни ток”) баш и нису често на истој политичкој линији, и још да, колатерално, демонстрирају своју нараслу политичку снагу унутар уније. А ни Русима вероватно није претерано мрско да се Срби још једном увере у то како у свету, осим „матјушке”, немају правог пријатеља.

Али шта год да је у питању, мислим да је Ангела Меркел заправо погрешила. Чак и ако њена нетактичност остане без непосредних политичких последица и не доведе до потпуног окретања Србије од евроунијске приче, ипак, непотребно је долила уље на већ готово загасли жар антинемачких емоција у српском народу и озбиљно угрозила утицај и труд који су овде годинама улагали немачка дипломатија, фондације и привредници.

Али то су већ немачке бриге – и то свакако не најбитније, у мору проблема које та велика земља и њена елита морају решавати у непосредној будућности. Мене, заправо, много више брине то што се у Србији увек лако нађе критична маса оних који су спремни да, са бољим или горим оправдањем и изговором, аплаудирају и нађу се на услузи ономе ко Србију гази.