Можда није увек здраво, нарочито за срце и живце, али добро је разговарати са неистомишљеницима. Избрусите мало аргументе, чујете нешто што вам раније није падало на памет, а понекад и нешто за шта нисте могли веровати да било коме на памет и може пасти.

Најчешће то личи на ћорав посао, поготово ако се надате да можете аргументима некога у нешто убедити или разуверити, али у последње време као да ипак примећујем одређени помак и, ако се тако може рећи, „напредак” у разлозима који се наводе у прилог де факто прихватања косовске независности. Наиме, прилично је избледела она квазиетичка аргументација и већ неко време ретко ћете чути да је „Србија крива за рат, Срби су починили геноцид на Косову (као и у Босни) и због тога је Србија изгубила сваки легитимитет и право да се позива на суверенитет и своја права”. Сада се то практично више и не чује, сем у појединим фосилизираним НВО круговима који још животаре од старе славе и старих донација. Сада су у тренду „прагматични”, „рационални” и, „национално одговорни” приступи који нам нуде мало другачију, свежију и мање иритантну аргументацију за, нажалост, исте, старе и унапред прописане закључке.

1. „Милошевић је изгубио Косово.” Стога, ваљда, демократске власти око тога уопште не треба да се брину нити да се осећају одговорним, већ једино треба да се труде да грађанима што боље објасне ту чињеницу. Е, сад, Милошевић наравно није „победио НАТО”, као што су се својевремено хвалисали преревносни режимски пропагандисти, али ту битку није баш ни апсолутно изгубио. Лоше је процењивао глобалну ситуацију и погрешно политички маневрисао, дуго је занемаривао косовски проблем, издали су га сарадници којима је веровао, помало обманули и Руси на које је рачунао. Али је ипак Резолуцијом 1244 донекле спасао образ и оставио простор за неки повољнији исход у неко будуће време. Но, није ово прилика за симпозијум о Милошевићевој владавини. Циљ ми је само да скренем пажњу на то колико је поменути „аргумент” у прилог мирења са косовском независношћу проблематичан и труо. Уосталом, да је баш тако, то јест, да је Милошевић заиста и сасвим „изгубио Косово”, не би морали поново да нам га узимају и да све постпетооктобарске владе притискају да се помире са тим. (Узгред речено, нико Немце после Другог светског рата није баш много питао да ли се слажу и да ли пристају да се одрекну Алзаса, Судета или Гдањска.)

2. „Мали смо ти ми, јадни и сиромашни, не може се, бре, сам против толике силе која је на нас навалила, треба прихватити реалност.” Ту, нажалост, има понешто истине, нарочито у опису нашег невеселог положаја, али још много више има лицемерја и „крокодилских суза” о којима ћу нешто више рећи следећом приликом.     

3. „Што се уопште толико узбуђивати око тзв. националног интереса, свет данас другачије функционише, све се врти око лове, погледајмо мало око себе, видећете да нису ни Албанци тако сложни као што ми умишљамо, кроз пет, десет година молиће нас да их примимо.”

Наравно да косовски лидери нису у свему сложни, свађају се, гложе, па и убијају због власти, новца, криминала и других ствари. Али ја нешто ипак не чух и не видех у њиховој јавности дебату о томе да ли Косово треба да се врати под суверенитет Србије и да прихвати „суштинску аутономију” која му се нуди. Можда нисам довољно упућен и ево молим да ми неко просветли – која то албанска странка, невладина организација, аналитичар или независни приштински интелектуалац каже да је „Косово мало и бедно”, да Србија никада неће признати њихову независност, да „треба прихватити реалност”, а посебно да нема смисла да „читав косовски народ трпи због папирнатог суверенитета над тамо неких пар општиница на северу, где живе неки људи који ни по коју цену не желе да живе са нама”?

Наравно да нема никога и ничега од тога (а све и када би се, којим чудом, неко појавио не би се дуго наносио главе – а камоли да би га третирали као малтене националног хероја, који, ето, грађанима смело саопштава горке истине које други не желе да кажу).    

Зато поново кажем и наглашавам. Нису нама Приштина, Загреб, Сарајево и Тирана главни проблем. Проблем је систем вредности у којем су девалвирани сви ауторитети, побркани сви појмови и критеријуми. Где се капитулантство и издаја проглашава врхунском храброшћу, а сваки, чак и елементарни патриотизам – у најбољем случају – лудошћу, ако не и нечим горим.

Дакле, да не буде неспоразума. Наравно да треба бити реалан, наравно да треба водити рачуна о међународним околностима и својим ограниченим снагама. Али нема тих околности – сем баш у случају класичне и физичке окупације – које могу оправдати то да вам националне институције воде они који у суштини подржавају сепаратизам појединих делова државне територије. Или то да вам најзначајнија национална позоришна смотра за велике паре доводи и награђује представе које су потпуно на линији хрватске и сарајевске ратне пропаганде. Или да вам неко, ко је на истој тој линији, отвара најважнију националну књижевну манифестацију. Мислите о томе. Јер – без било какве шале и претеривања – не ради се овде више „само” о Косову, него управо о будућности и голом државном и националном опстанку.