Teško je reći ko će se pre, odnosno teže navići na činjenicu da je Tomislav Nikolić novi predsednik Srbije – on sam, deo domaće javnosti, ili takozvana međunarodna zajednica. Zapravo, mislim da će ovi poslednji imati najmanje problema. Oni se preterano ne vezuju za ličnosti nego vrlo pragmatično gledaju ko je koliko „kredibilan”, odnosno uticajan i voljan da „isporuči” ono do čega im je stalo. Oni će, dakle, Nikolića posmatrati prevashodno iz te vizure i neće se mnogo baviti njegovom prošlošću niti biografijom, sem u slučaju kada zaključe da bi to podsećanje moglo poslužiti kao neka vrsta dodatnog pritiska radi veće „kooperativnosti”.

Mnogo veći problem imaće domaći mediji naviknuti da Nikolića tretiraju kao dežurnog kandidata za trening strogoće i demonstraciju novinarske „hrabrosti” i „duhovitosti”. To ne znači da sada više ne treba pisati o njegovim gafovima ili promašajima, ali znači i da će medijski poslenici ubuduće ipak morati malo više da povedu računa o tome da pišu o šefu jedne države.

S druge strane, i Nikolić će morati da shvati da je on sada „zvanično lice” Srbije, i to najviše po rangu, što znači da će njegovi stavovi povodom bilo kog pitanja, od Vukovara i Srebrenice do Sirije i Abhazije, od sada biti tretirani kao stav Srbije i da tu više neće pomagati ograde kako je u pitanju  „samo lično mišljenje”. Niti će mu vredeti da se, u starom vučićevsko-radikalsko-SNS maniru kalimerovski žali na medijski tretman i „nepravdu” i kad za to ima i kad nema razloga. Naime, kada neko daje izjavu za „Frankfurter algemajne cajtung” na temu srpsko-hrvatskih odnosa, on mora imati na umu da će ta izjava uvek biti prezentovana onako kako najviše odgovara hrvatskoj strani i u tom pogledu ne treba biti ni iznenađen ni uvređen. Ne mora Nikolić to lično znati, ali svakako moraju oni koji će ubuduće obavljati medijske poslove unutar njegovog tima. U protivnom, dešavaće mu se ono što se dešavalo i ranije, ali će sada posledice i po njega, a naročito po ugled države biti kudikamo veće.

Ali da se razumemo, predsednik Srbije, kako god se on zvao, nije tu da ispunjava želje stranih ambasadora, niti domaćih medija, već da, najbolje što ume, predstavlja zemlju i brine o nacionalnim i državnim interesima. I ukoliko to bude radio biće, naravno, nezadovoljnih, ali mu se suštinski neće imati šta zameriti. Ne treba da provocira i nikoga namerno da iritira, ali u opis njegovog posla svakako ne spada to da usrećuje lidere u regionu niti da stiče medijske simpatije i aplauze izjavama koje će goditi ušima zagrebačke i bošnjačke javnosti i da piše istoriju po notama Haškog tribunala.  

U krajnjoj liniji, uz nešto podrazumevanog pojednostavljenja, može se reći da pred Nikolićem danas stoje dve, odnosno tri opcije u pogledu spoljnopolitičkog pozicioniranja, kao i eventualne kohabitacione saradnje sa, eventualnom, vladom DS–SPS i Borisa Tadića. Jedna je da se u još pogubnijoj formi ponovi ono što smo gledali u slučajevima nekih prethodnih „kohabitacija” – da glavni rivali nastave da se međusobno bore, sapliću i opanjkavaju pred licem domaće i svetske javnosti, bez mnogo smisla, principa i koristi. S tim da i ova borba, opet, može imati dva lica. Naime, ili ono što se manje-više dešavalo prethodnih godina, kada je reformisani i „briselizovani” SNS ponekad služio kao dodatni bič za mamuzanje i „ohrabrivanje” prethodne vlade u retkim trenucima kada ona pokaže određene znake malodušnosti i malaksavanja na „evropskom putu” (na primer, nakon jesenjeg nedobijanja statusa kandidata, kada je bilo gotovo nemoguće razlikovati kritike koje su dolazile od SNS-a, od onih iz redova LDP-a i NVO sektora); ili, pak, da se, na užas Štefana Filea, a na radost svih koji se nadaju kako će sada posle izbora ponovo ugledati „starog Tomu”, Nikolić još jednom preokrene, pa da se jalovi sukob vodi po staroj liniji „ruska gubernija – zapadna kolonija”, iz vremena pre Nikolićevog evropskog zaokreta i odvajanja od starog jata.

I konačno, poslednja, ali najpovoljnija varijanta bila bi da se glavni akteri, poučeni ličnim i kolektivnim iskustvom, kao i tragičnim sudbinama svojih prethodnika i države kojoj su se našli na čelu, dozovu pameti, to jest, pomalo „resetuju” u svom negdašnjem spoljnopolitičkom entuzijazmu, odreknu sujete i pokušaju da odrede minimum zajedničkih nacionalnih i državnih interesa i da se onda za njih složno bore u međunarodnoj areni, čuvajući jedni drugima leđa i lobirajući za te interese svako među svojim inostranim prijateljima i partnerima. Prosto je neverovatno zašto jedan toliko logičan i prirodan scenario, kao najmanje verovatan, mora da bude pomenut tek na kraju – umesto da je podrazumevano političko polazište, pa da se samo bavimo njegovom razradom i konkretnim modalitetima.