Платформа плус-минус

Не знам за вас друге који сте гледали ТВ пренос скупштинске дебате о предлогу последње косовске резолуције, али ја се осећам прилично тужно, поражено и понижено. А при томе нисам имао никаквих нарочитих очекивања, познајем главне актере и схватам логику страначких борби и политичких процеса.

Осећај је помало сличан оном од 9. септембра 2010. након тадашњег повлачења српског предлога резолуције о Косову у Генералној скупштини УН, односно замене сопственог предлога оним „усаглашеним са ЕУ”, тачније, прихваћеним после драматичног притиска из Брисела, Берлина, Лондона и Вашингтона (уз асистенцију медија и обилно саслужење тада главне опозиционе странке), чиме је отворен пут „техничким преговорима” Стефановић–Тахири и актуелном убрзању процеса имплементације косовске независности. С том разликом што је оно у Њујорку био блам планетарних, а ово ипак само локалних и регионалних размера.

Додуше, ни ова последња брука није остала непримећена. Водеће западне агенције констатовале су да је овом скупштинском резолуцијом „Србија ублажила став према Косову” (као да је он и пре био богзна колико „оштар”), а похвале су стигле и од Јелка Кацина, који као посебно охрабрење види то што се дијалог Београда и Приштине сада „институционализује” и директно ставља у контекст напретка у евроинтеграцијама.

Да се разумемо, српска реакција на проглашење косовске независности је од почетка била прилично траљава и јадна. Мере које је предузела тадашња Коштуничина влада (ДС–ДСС–Г17 плус) биле су, с обзиром на важност и драматичност ситуације, углавном неадекватне, половичне и калкулантске. (Интересантно је да су тада, рецимо, Николић и Дачић, а нарочито овај други, помињали много оштрије потезе, укључујући и војне.) Наши амбасадори из земаља које су признале Косово „позвани су на консултације”, организовани су протести и молебани и најављене тужбе пред Међународним судом правде. Али то су ипак биле реакције једне мале, слабе и поражене земље која се не мири с политиком свршеног чина, иако нема храбрости и није у стању да се сили и неправди озбиљније супротстави.

Тадићева влада је, међутим, одмах на почетку опозвала или додатно релативизовала те ионако слабашне мере – вратила амбасадоре, прихватила Еулекс, као и поступно повлачење Унмика у корист косовских „привремених институција”. А борба за Косово је мање-више сведена само на Јеремићево активно лобирање против признавања косовске независности, као и подршку српским („паралелним”) институцијама на северу покрајине. Но, након пресуде Међународног суда правде, повлачења резолуције у Генералној скупштини, а нарочито после посете Ангеле Меркел и њеног јавног саопштавања да се захтева укидање „паралелних институција”, постало је јасно да се од Србије и њених власти захтева ништа мање и ништа друго до пуна и безусловна капитулација.

Јасно је да „технички” преговори између Београда и Приштине, који су проистекли из таквог „споразума” и такве атмосфере нису могли бити битно другачији. И јасно је да је само потпуни дисконтинуитет са политиком „и Косово и ЕУ” могао, евентуално, зауставити захукталу композицију косовске независности – као што је било јасно да нова влада за такав дисконтинуитет нема ни снаге ни жеље. Чак, напротив! Оно што је Тадић развлачио и одуговлачио, купујући време и наизменично фарбајући и нервирајући домаћу јавност и западне партнере, нова власт је кренула да одрађује без одлагања, енергично и чило. Штавише, као што смо овде већ констатовали, уз један погубан турнир у кооперативности између владајућих коалиционих партнера, у којем се Томислав Николић, Ивица Дачић и Александар Вучић међусобно такмиче и наизменично претичу. (Додуше, након овог замешатељства са амбивалентном платформом и потоњом резолуцијом очигледно је да се Николић повлачи из те трке, али то, при тренутном односу снага, више ионако није много важно – под условом да не покушава да омета владу и преговарачки процес у Бриселу.) 

У првобитном предлогу председникове платформе такву сметњу могло је да представља инсистирање на принципу да „ништа није договорено док све није договорено” и зато је тај принцип (скупа са помињањем „каталонског модела” и Републике Српске, те наговештајем могућности прекида дијалога) нестао из новог предлога, као и из скупштинске резолуције. Влада је добила широм отворени простор да „храбро” настави путем постепеног, али бесповратног, корак по корак прихватања косовске независности.

Наравно да после свега остаје горак укус у устима и дилема да ли нам је, у таквим условима, платформа, односно резолуција, уопште била потребна, ако је њена једина последица била то што је још једном демонстрирана српска немоћ и одсуство било какве политичке воље званичне Србије да се против косовске независности озбиљније бори.

Осим уколико, можда, демонстрирање управо те немоћи и нежеље од почетка није и био циљ?!

главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао”