У тренутку док почињем да пишем ове редове још траје конфузија збогрезултата на поновљеним локалним изборима на Вождовцу. Не толико збогсамих резултата, мада је и ту било „симпатичног” и симптоматичног кашњења општинске изборне комисије која је, у најбољем маниру некадашњег СПС-а, у недељу увече, у време док су већ практично сви у Београду знали да су напредњаци победили, објавила резултате са „дванаест одстообрађеног бирачког тела” који су, гле чуда, показивали да су демократе и СНС изједначени по броју мандата, да је разлика између њих мања од једанодстои да су у општинску скупштину ушли ЛДП и Г17 плус. (Чудно како се никад не збуне и, на пример, „прелиминарно” објаве да су радикали или ДСС освојили више него што јесу?!)

Наравно да то у овом конкретном случају није много важно, али већ постаје помало манир (и) ове власти, тако да се човек мора запитати шта би тек било и на шта би све били спремни да је у питању нешто што их озбиљно угрожава и од чега им власт зависи. Но, поменута конфузија се, рекао бих, више тиче неизвесности око тога како ће владајућа странка и владајућа коалиција реаговати на овај вождовачки дебакл. Да ли ће покушати да забашуре размере неуспеха („то су само локални избори”, „било је лоше време”, „наши нису изашли”, „није то репрезентативан показатељ за Србију”), или ће, коначно, извући поуку и кренути у „велико чишћење” и рашчишћавање унутар сопствених редова. Укључујући и одговорност оних који су замесили овај непотребни изборни рингишпил, измалтретирали грађане, Николићу и Вучићу поклонили зицер, а себи и влади приредили бруку.

Можда би вождовачки дебакл демократама пао лакше да се није догодио баш у данима њиховог спољнополитичког тријумфа оличеног у одлуци о коначном укидању виза за већину земаља ЕУ, као и одмрзавању Прелазног трговинског споразума. Популарна водитељка Б92 напросто није могла да скрије резигнацију због чињенице да незахвални грађани нису довољно одушевљено реаговали на укидање виза и стављање Србије на „белу шенген листу”. Заборавља се при том да смо се томе већ толико пута радовали, да је „бели шенген” већ неколико пута, тако рећи, бездушно маркетиншки израбљиван, изборно капитализован и политички исцеђен. Баш као ни патриотизам, ни „бели шенген” се не може „мазати на хлеб” нити „сипати у трактор”. Поготово ако се у земљи тешко живи и ако се претера сњеговом маркетиншком (зло)употребом.

Дакле, „бели шенген” медијски и политички потрошен је малтенеи пре него што је ступио на снагу. И без обзира на свој двоструки евроскептицизам, уопште нисам превише срећан због тога. Тим пре што сличну судбину пред очима политички све равнодушније српске публике ових дана доживљава и процес против независности Косметакоји се, по тужби Србије, води пред Међународним судом правде у Хагу. Реч је о најзначајнијемпроцесуу историји овог суда,процесуу којем активно учествују све најзначајније светске државе и сталне чланице Савета безбедности;процесуна који је, с разлогом или без, актуелна српска влада свела своју борбу за „очување територијалног интегритета”;процесуу којем су нам суседи (нарочито Хрвати) не само симболично него и буквално „заболи нож у леђа”;процесукоји преносе три албанске телевизије, а који, чини се, у Србији не занима никог – сем министра спољних послова Вука Јеремића.

Тако су практично две главне политичке теме постоктобарске Србије, које су се у једној накарадној и вештачки наметнутој политичкој утакмици међусобно бориле за наклоност и душе српских бирача,доживеле понижавајући медијски и психолошки пораз у одмеравању са једним, у суштини безначајним локалним изборима. Вождовац није Србија, али би Србија лако могла постати Вождовац. Јалово поприште бесмисленог партијског надгорњавања, личног и политичког инаџијства, интереса и сујете. А онда више неће ни бити нарочито важно ко је победио.

главни уредник часописа ,,Нова српска политичка мисао”