Nekada je januar bio mesec u kojem se skoro ništa ne događa, novinari i urednici muku muče da napune novine, a čitaoci su rasuti po slavama i zimovanjima. No, te zimske političke fjake već poodavno nema, baš kao što sve manje ima i onog letnjeg, avgustovskog „feragosta”. Ipak, ovako vrući politički januar verovatno niko nije očekivao. U nedelji koja je za nama važni događaji prosto su sustizali jedan drugi. Predsednik Tadić je, takoreći, „ničim izazvano”, na proslavi godišnjice Republike Srpske lansirao zahtev da srpski parlament usvoji rezoluciju o Srebrenici, objavljena je peticija dvesta intelektualaca koji zahtevaju referendum protiv ulaska Srbije u NATO, a funkcioneri vladajuće koalicije (Jelašić, Đilas) međusobno su polemisali više i ostrašćenije nego pozicija i opozicija u normalnim zemljama i okolnostima.

U čitavoj toj postnovogodišnjoj gunguli i konkurenciji farsa sa imovinskim kartama funkcionera svakako da nije najvažnija, ali verovatno jeste najzabavnija stvar. Skroman stančić, polovan auto, hektar-dva porodičnog imanja, beznačajna ušteđevina i, eventualno, neka firmica u stanju mirovanja – to vam je otprilike foto-robot imovinske karte prosečnog srpskog političara. Ukratko, pisac ovih redova (kao i dobar deo čitalaca ovih novina?!) bogatiji je, ili makar nije siromašniji, od srpske političke elite. Što je, uostalom, i u redu. Obrazovaniji sam, više radim, a bogme sam i stariji od većine njih. Sreću mi samo kvari prisećanje kako sam se na sličan način ponosio i pre nekoliko godina, kada je uoči nekih crnogorskih izbora Milo Đukanović objavio svoje više nego skromno imovinsko stanje. A onda se privremeno „povukao” iz politike i „posvetio biznisu”, da bi se posle par meseci na tron sa kojeg, zapravo, nije ni odlazio vratio sa – sada legalnim i legalizovanim – akcijama, milionima i avionima. Grešna mi duša, ali sve nešto slutim da se neka slična igra krije i iza aktuelnih imovinskih kartona srpskih političara. To jest, slutim da će kroz samo koju godinicu, kad istekne funkcija na kojoj se nalaze, biznis nenormalno dobro da im „krene” – kao što se već dešavalo sa funkcionerima minulih srpskih vlada.

Podjednako komična, ali zapravo (o)tužna priča krije se i u gotovo histeričnim reakcijama na pomenutu anti-NATO peticiju „dvesta intelektualaca”. (Na stranu to što niti su baš svi potpisnici zaista „intelektualci”, niti su – srećom – tih dvesta potpisnika jedini intelektualci koji se protive ulasku Srbije u NATO.) Bilo kako bilo, protiv peticije, njenih potpisnika i „inspiratora” povedena je medijska kampanja dostojna najboljih propagandista iz jednopartijskih i „jednoumnih” dana.

Horski usaglašeno i sinhronizovano „do imbecilnosti”, da se poslužim izrazom Radovana Trećeg, peticija je proglašena za „kukavičje jaje” poraženih političkih snaga, za pokušaj da se Srbija skrene sa svog zacrtanog „evropskog puta” i da se omogući povratak na scenu ličnosti i politike zbog kojih smo kao zemlja i narod već toliko propatili.

A u peticiji se samo kaže da je pitanje članstva Srbije u NATO važno državno pitanje na koje se legitiman odgovor može dati samo na demokratskom referendumu. Podseća se da postoji niz evropskih država, članica EU, a koje nisu članice NATO, te da za takav ne-u-NATO status, Srbija ima i jedan razlog više, a to je zločinačko i bespravno NATO bombardovanje Srbije. I na kraju zaključuje da, ostajući vojno neutralna, kao i druge evropske države koje nisu članice NATO, ni Srbija ne bi nužno bila ni manje evropska, ni manje demokratska, ni manje uspešna.

Najkomičnije je to što je, strogo gledano, ova peticija potpuno na liniji (zvanične) državne politike. Afirmiše vojnu neutralnost koja je od 2007. proklamovano i u skupštini gotovo aklamativno usvojeno načelo naše spoljne politike; nije agresivna i svađalačka, i, u principu, ne suprotstavlja se našim „evropskim perspektivama”. Pa šta je onda razlog zbog kojeg su peticija i njeni potpisnici dočekani ovako „na nož”? Bojim se da su moguće samo dve opcije. Ili razloga uopšte nema, pa je u pitanju naprosto spontana (i glupa) reakcija vladajuće političke i medijske garniture na nešto što makar nalikuje na akciju i inicijativu njihovih poraženih suparnika. Ili je reč o tome da ova peticija i u njoj pokrenuta inicijativa remeti neki prećutni i podrazumevani „vozni red”, dogovor, nadu i (ili) obećanje da će Srbija, pre ili posle, već nekako leći na NATO-rudu.      

Što se mene tiče, moja glavna zamerka – jedna ali vredna – autorima i „inspiratorima” ove peticije jeste to što referendum o NATO koji sada traže nisu sami raspisali onda kada su za to imali prilike i mogućnosti. To, doduše, ne umanjuje opravdanost njihovih današnjih zahteva, ali u priličnoj meri relativizuje i devalvira, kako moralnu poziciju, tako i političku težinu njihovog nastupa.

glavni urednik časopisa,,Nova srpska politička misao”