Некада је јануар био месец у којем се скоро ништа не догађа, новинари и уредници муку муче да напуне новине, а читаоци су расути по славама и зимовањима. Но, те зимске политичке фјаке већ поодавно нема, баш као што све мање има и оног летњег, августовског „ферагоста”. Ипак, овако врући политички јануар вероватно нико није очекивао. У недељи која је за нама важни догађаји просто су сустизали један други. Председник Тадић је, такорећи, „ничим изазвано”, на прослави годишњице Републике Српске лансирао захтев да српски парламент усвоји резолуцију о Сребреници, објављена је петиција двеста интелектуалаца који захтевају референдум против уласка Србије у НАТО, а функционери владајуће коалиције (Јелашић, Ђилас) међусобно су полемисали више и острашћеније него позиција и опозиција у нормалним земљама и околностима.

У читавој тој постновогодишњој гунгули и конкуренцији фарса са имовинским картама функционера свакако да није најважнија, али вероватно јесте најзабавнија ствар. Скроман станчић, полован ауто, хектар-два породичног имања, безначајна уштеђевина и, евентуално, нека фирмица у стању мировања – то вам је отприлике фото-робот имовинске карте просечног српског политичара. Укратко, писац ових редова (као и добар део читалаца ових новина?!) богатији је, или макар није сиромашнији, од српске политичке елите. Што је, уосталом, и у реду. Образованији сам, више радим, а богме сам и старији од већине њих. Срећу ми само квари присећање како сам се на сличан начин поносио и пре неколико година, када је уочи неких црногорских избора Мило Ђукановић објавио своје више него скромно имовинско стање. А онда се привремено „повукао” из политике и „посветио бизнису”, да би се после пар месеци на трон са којег, заправо, није ни одлазио вратио са – сада легалним и легализованим – акцијама, милионима и авионима. Грешна ми душа, али све нешто слутим да се нека слична игра крије и иза актуелних имовинских картона српских политичара. То јест, слутим да ће кроз само коју годиницу, кад истекне функција на којој се налазе, бизнис ненормално добро да им „крене” – као што се већ дешавало са функционерима минулих српских влада.

Подједнако комична, али заправо (о)тужна прича крије се и у готово хистеричним реакцијама на поменуту анти-НАТО петицију „двеста интелектуалаца”. (На страну то што нити су баш сви потписници заиста „интелектуалци”, нити су – срећом – тих двеста потписника једини интелектуалци који се противе уласку Србије у НАТО.) Било како било, против петиције, њених потписника и „инспиратора” поведена је медијска кампања достојна најбољих пропагандиста из једнопартијских и „једноумних” дана.

Хорски усаглашено и синхронизовано „до имбецилности”, да се послужим изразом Радована Трећег, петиција је проглашена за „кукавичје јаје” поражених политичких снага, за покушај да се Србија скрене са свог зацртаног „европског пута” и да се омогући повратак на сцену личности и политике због којих смо као земља и народ већ толико пропатили.

А у петицији се само каже да је питање чланства Србије у НАТО важно државно питање на које се легитиман одговор може дати само на демократском референдуму. Подсећа се да постоји низ европских држава, чланица ЕУ, а које нису чланице НАТО, те да за такав не-у-НАТО статус, Србија има и један разлог више, а то је злочиначко и бесправно НАТО бомбардовање Србије. И на крају закључује да, остајући војно неутрална, као и друге европске државе које нису чланице НАТО, ни Србија не би нужно била ни мање европска, ни мање демократска, ни мање успешна.

Најкомичније је то што је, строго гледано, ова петиција потпуно на линији (званичне) државне политике. Афирмише војну неутралност која је од 2007. прокламовано и у скупштини готово акламативно усвојено начело наше спољне политике; није агресивна и свађалачка, и, у принципу, не супротставља се нашим „европским перспективама”. Па шта је онда разлог због којег су петиција и њени потписници дочекани овако „на нож”? Бојим се да су могуће само две опције. Или разлога уопште нема, па је у питању напросто спонтана (и глупа) реакција владајуће политичке и медијске гарнитуре на нешто што макар наликује на акцију и иницијативу њихових поражених супарника. Или је реч о томе да ова петиција и у њој покренута иницијатива ремети неки прећутни и подразумевани „возни ред”, договор, наду и (или) обећање да ће Србија, пре или после, већ некако лећи на НАТО-руду.      

Што се мене тиче, моја главна замерка – једна али вредна – ауторима и „инспираторима” ове петиције јесте то што референдум о НАТО који сада траже нису сами расписали онда када су за то имали прилике и могућности. То, додуше, не умањује оправданост њихових данашњих захтева, али у приличној мери релативизује и девалвира, како моралну позицију, тако и политичку тежину њиховог наступа.

главни уредник часописа,,Нова српска политичка мисао”