Doživesmo, konačno, i to da jedan potpredsednik vlade uradi ono što je milion puta najavio da će da uradi. A najavljivao je da će podneti ostavku ako Srbija devetog decembra ne dobije status kandidata za pristup Evropskoj uniji. Ipak, premijer je odmah bio protiv toga: „Razgovaraću sa njim i pokušaću da ga ubedim da ostavku povuče, jer ne vidim da je on loše radio”. A mi vidimo. Nije samo Đelić „neoprezno najavljivao datum”, nego mu je u tim čestim trenucima neopreznosti čitava vlada klimala glavom! I šta sada?

Sada se nama, Srbima, pružila prilika da vidimo šta na delu znači ta već izlizana reč „transparentnost”. Jesi li nešto najavio? Jesi. A jesi li zatim tako i postupio? Odgovor može biti samo „jesam” ili „nisam”, odgovoru kao što je „samo je neoprezno najavljivao datum” ovde stvarno nema mesta.

Razumem premijera, jer ovakvo neuobičajeno ponašanje može još poneku lavinu da pokrene. Šta mislite, daleko bilo, da se istaknuti borci protiv Miloševićevog režima prisete protiv čega su se onomad borili, pa da stanu redom da podnose ostavke na čelna mesta u sportskim savezima? A stvarno trebalo bi tako da postupe. Zaštobi sportisti uopšte hteli gradonačelnika Beograda za predsednika Košarkaškog saveza ili ministra inostranih poslova za predsednika Teniskog saveza Srbije? Da li bi ih iko kandidovao na ta mesta da nisu tako blizu državnom novcu i brojnim neformalnim kanalima odlučivanja? Naravno da ne bi. Evo, Mlađan Dinkić je potvrdio vest da je KK Radnički iz Kragujevca, čiji je on počasni predsednik, odmah nakon njegovog imenovanja sklopio sponzorski ugovor sa Aerodromom ,,Nikola Tesla”, koji je u partijskoj podeli plena pripao G17 plus. Eto, da ne beše počasnog druga predsednika… koji voli sport… možda bi aerodromske usluge bile jeftinije, razmišljam.

Je li ovakva praksa zabranjena u ozbiljnim zemljama? Jeste. Je li ovo povratak na devedesete? Jeste, mada to moram da kažem ja umesto našeg šefa diplomatije (!), koji je na ovo pitanje odgovorio tako što je novinarki TV B92,a bogami i nama, gledaocima okrenuo leđa i izašao iz kadra, prekinuvši televizijski intervju!

I zato je Božina ostavka važna. Zato što nekako vraća nadu u težinu izgovorene reči. Ovo tim pre što ne bi bilo velike političke štete po vladajuću stranku čak ni da je postupio upravo suprotno, kada kao glavnu pretnju na narednim izborima imaju kandidata koji izjavljuje „…ja sam bio protivnik toga da Srbija bude u Evropskoj uniji, pa sam bio evroskeptik, sada zastupam ideju da Srbija treba da bude u EU, ako biste me tako posmatrali – sa mnom niko ne treba da sarađuje!”(RTS, 18. maja 2011), i koji kosovskim Srbima pre neki dan poručuje da, pošto tamo ne žive ni on ni njegova deca, neka onda sami vode i državnu politiku. Ali nije valjda sve u tome, da stekneš i zadržiš vlast, pa da budeš isti kao oni koje si nekada rušio?

Ili grešim? Moguće je, ne kažem. Evo, potpredsednik Demokratske stranke Dragan Šutanovac ima sasvim drugačije viđenje: ,,Ne postoji nijedan segment u kom nije postignut napredak tokom poslednjih godina”, rekao je pre nekoliko meseci za agenciju Beta, da bi usput i nas prozvao: ,,Recite mi jednu oblast u kojoj nije bolje nego što je bilo”.„Evo pet, odmah da navedem, a da krizu i siromaštvo i ne spomenem. Jer nije vam kriza kriva ni za korupciju, ni za nove monopole, ni za nove tajkune iz redova ljudi na vlasti (ili bliskih vlasti). Pa neka četvrto onda bude ono javno unižavanje srpske javnosti sa oslobađanjem Marka Miloševića, koga je krivice uspešno oslobodila reizabrana sutkinja Vidojković, donevši istu presudu – i pre i posle reizbora! A peta oblast neka bude ovaj tužni povratak u devedesete, mada bi se tu lako mogle naći i one nadrealne automobilske tablice sa oznakamaWĆili oni redovi za izdavanje pasoša i ličnih karata, koji nam nedvosmisleno potvrđuju da je Dafina Milanović imala više smisla da organizuje redove nego ova naša današnja policija.

,,Nažalost”, kazao je onomad Šutanovac ,,taj napredak nije onoliki koliki smo želeli, jer želje su jedno, a mogućnosti drugo”. A mehanizmi su treće, opet bih da dodam. Neće me niko ubediti u to da drug Tito nije želeo da mu zemlja bude najbogatija zemlja na svetu, zašto da ne bi želeo, razmišljam.

I zato je Božina ostavka tako važna, jer ukazuje na mehanizme koji ovde nisu primenjivani ni u doba druga Tita, ni tokom devedesetih – a ni danas, pošteno govoreći. Ako je potpredsednik vlade stvarno otišao samo da ne bi pogazio javno zadatu reč (a po svemu sudeći jeste), Srbija će biti bolje mesto za život. Ne dobro, ali bolje nego što bi bilo da je poslušao premijera, povukao ostavku – i tako nas pogurao još malo dublje, u one tužne devedesete.