Nije baš tako glasio naslov martovske tribine u Demokratskom političkom forumu, u stvari, samo je pisalo „Smetaju li nekome besplatni udžbenici”, to sam ja dodala, te, najbogatije. Jer razmišljam i pozivam i vas da razmislite, otkud Srbiji pare za bacanje, da tajkunima ili dobrostojećima, svejedno, darivamo besplatne udžbenike?

Da se odmah razumemo – nikome na svetu ne bi smetao dobrotvor koji bi iz svog džepa srpskoj deci svake godine davao po tridesetak evra za školski komplet knjiga – njegove pare, njegova stvar. Ali ne, ovo je nešto drugo. Ovde Ministarstvo prosvete, grad Beograd i još nekoliko srpskih gradova dele i razbacuju moj i vaš novac na dobrostojeće građane, uključujući i one koji sami prijavljuju svoje milionske zarade. A već se u najavi skupa političari čude – šta to nama smeta? Besplatno se dele samo udžbenici za prva tri razreda, uz to se i štedi, svaki udžbenik kupujemo tek jednom u tri godine, kažu.

Ništa, naravno, nije pomoglo ni to što su se na pomenutom skupu našli brojni misleći ljudi, koji su listom bili protiv ovakve politike. Profesor Ivan Ivić je, recimo, upitao: Zašto poklanjate udžbenike svoj deci od prvog do trećeg razreda, umesto da već danas sva siromašna deca dobiju besplatne udžbenike za svih osam razreda? Naravno da mu nisu ništa odgovorili – šta da kažu.

Od sada tri generacije đaka ima da uče iz tog jednog, besplatnog udžbenika. Tako da žvrljanja i cepanja ne sme da bude, a to što su savremeni udžbenici u čitavom svetu takvi da se deca podstiču da sama upišu poneki odgovor ili komentar – to nema veze! U Srbiji ko ošteti ili ižvrlja besplatni udžbenik ima da plati – makar bio na ivici egzistencije! I ponovo je profesor Ivić apelovao zamislite u jednoj romskoj mahali koliko njih će moći da očuva udžbenike u dobrom stanju, pa da ih vrati. Tako da će najsiromašniji na kraju verovatno morati da plate udžbenike, što je svakako najgori mogući ishod ovog eksperimenta. Da ironija bude potpuna, ako ih ipak nekako očuvaju – odoše knjige iz kuće! A u srpskim porodicama, rekao je, često nema nijedne knjige, pa kad bi barem ti udžbenici ostali u siromašnim porodicama mogla bi i druga deca da ih prelistavaju ili se barem nekako s njima srode, a vi ste im i to uskratili. Zna li Srbija za ovo?

To jest, kako to da ništa od ovoga nije bilo u medijima? Odaću vam tajnu – nije bilo šanse da ovo saznate iz medija. Novinari na ovakvim skupovima ostaju samo dok se za govornicom ređaju političari, nakon čega se zajedno pokupe – i odu. Posebno je tužno i uvredljivo gledati kako bučno pakuju opremu i kako obavezno izlaze usred nečijeg izlaganja, okrenuvši skupu leđa uz neizostavno vikanje u mobilni telefon. Pa razmišljam, onako uzgred, je li to deo te neslobode na koju se žale medijska udruženja u Srbiji ili se radi o pukoj nekompetentnosti i, srpski rečeno, bahatluku?

Ali pustimo novinare, hajdemo nazad na ovu našu lepu boljševičku praksu raspodele besplatnih udžbenika, ili, još bolje, hajdemo na trenutak do Srbijagasa čiji nam direktor poručuje: „Gas mora da poskupi ili ga neće biti”. A znate li zašto mora da poskupi? E pa mora, jer nema ko da pokrije one silne milione evra koje je ovaj direktor dao za kupovinu Agroživa, Informatike ili za druge partijske poslove i nagodbe poput preuzimanja Staklare, Azotare i drugih. Ako vam je onomad bilo logično da Srbijagas kupi Agroživ i tako spase radna mesta za hiljadu radnika, došlo je vreme da vam postane logično da gas mora da poskupi jer se svi ti marifetluci oduvek finansiraju – upravo iz vašeg novčanika!

Ista nas sudbina, čisto da najavim, čeka u Beogradu, pošto je gradonačelnik rekao da se neće dvoumiti oko toga da podigne kredit ne bi li svi beogradski osnovci dobili besplatne udžbenike. O dobroj evropskoj praksi prema kojoj za isti udžbenik svaki đak plaća cenu koja odgovara njegovom materijalnom stanju – te siromašni ne plaćaju ništa, a bolje stojeći đaci plaćaju punu cenu, gradonačelnik se nikada nije izjasnio. Umesto toga je rekao da mu je poznat stav srpske vlade da se krediti smeju uzimati samo za infrastrukturne projekte, ali da je nabavka udžbenika za sve osnovce sigurno veliki infrastrukturni projekat – makar od njega priličan broj Beograđana ne video ama baš nikakve koristi, uz svu pedagošku štetu u vezi sa zabranom žvrljanja i uz sve nabrojane loše posledice koje će zadesiti najsiromašnije porodice.

Ali, oprezno, ni vi čitaoci nemojte baš mnogo glasno sve ovo da komentarišete, svakako ste i sami čuli da ovakvi komentari jako nerviraju našeg gradonačelnika. Pa je lako moguće da svi prođemo kao novinarka Prve televizije koja je na pitanje: Zar treba dati pola miliona evra tek da bi se nekom skrenula pažnja da ne baca đubre – od gradonačelnika dobila odgovor: „Gospođice, kandidujte se na sledećim izborima, izađite pred građane, neka glasaju za vas i onda vi te pare usmerite gde treba”. A dotle, dok se gospođica ne kandiduje, stvari stoje tako da će se besplatni udžbenici deliti i najbogatijima, i to iz kredita koji ćete otplaćivati upravo vi, poštovani čitaoče, šta ima veze, nije vam prvi put.

profesorka Ekonomskog fakulteta BU, članica CLDS-a