Ovo iz naslova je ekonomski žargon, treba nam za ovaj tekst. To je kada recimo moje dete upiše fakultet na kome ja predajem, pa onda kod mene polaže ispit. I šta ako ne zna? Sigurna sam da znate odgovor: položiće, čedo majkino. Koliki je tu podsticaj da dete na ispit dođe nespremno? Ogroman. A ko snosi troškove? Snosiće, recimo, pacijent, ako dete postane lekar, ili vlada, ako dete bude ekonomista, ili će se pacovi radovati, ako dete slučajno diplomira na fakultetu za dezinsekciju i deratizaciju na radu.

Pošto penzioneri već ionako misle da ih ne volim, uzimam slobodu da ih podsetim na onu čuvenu participaciju u zdravstvu koja je svojevremeno tako efikasno ispraznila lekarske čekaonice. Koliki je, naime, do uvođenja participacije bio podsticaj da se kod lekara dođe „onako”, čisto da se svi pregledi obave još jednom, iz početka? Ogroman, naravno. A kad su tek uvedenu participaciju pod pritiskom javnosti ukinuli, već u četiri ujutro narednog dana sve knjižice i svi njeni vlasnici bili su pred ulaznim vratima doma zdravlja! Moralni hazard, dakle.

Ali, priznajmo. Svi, ali svi mi smo moralni hazarderi, samo ako nam se ukaže prilika, i zato me poprilično zasmejavaju vapaji uglednih ljudi o tome kako u Srbiji i ne može biti bolje dok jednom i ovde ne poraste nivo svesti! Kako da ne. Lično, nikad ne bih kupila onu mizerno jeftinu autobusku kartu da se ne užasavam kazne (i pratećeg blama). Dakle – stvar je (srećom) u pravilima, a „svest” nam služi samo za to da napravimo racionalnu reakciju na podsticaj. Ako kažnjavaju ili naplaćuju, paziću, a ako ne – nikom ništa! A dok je „nikom ništa” u Srbiji će najbolje poslovati javna preduzeća, kojima država pokriva svaki eventualni gubitak, a i u džep mogu da stave koliko hoće. I onda i nije čudo što naše političke partije neće da privatizuju javna preduzeća. Nisu ludi, valjda, kad sami o tome odlučuju. Moralni hazarderi, dakle.

Da se vratimo ekonomskoj teoriji i moralnoj filozofiji – iz ovoga malopre izvlači se zaključak da je moralno superiorna i ekonomski efikasna jedino ona situacija (dakle ambijent) gde svako prisvaja korist od svojih aktivnosti, ali samo ako uvek i neizostavno sam snosi sve troškove i rizik! Sve drugo je moralni hazard, šteta za sve, koja je uvek veća od bilo čije pojedinačne koristi.

E sada, kada smo uspešno savladali ekonomsku teoriju, hajdemo u Ameriku, koja je, kako vidimo, „u samrtnom hropcu”, kako je na Ekonomskom fakultetu još 1945. godine vidovito prorekao jedan tadašnji „gostujući profesor” iz CK KPJ (mlađi čitaoci da se sami raspitaju šta bi to moglo da bude). Jeste da je drug malo požurio, ali ne lezi vraže, situacija se intenzivira!!! Najpre Enron, pa Fredi i Fani, pa Liman braders i Meril Linč. Evo juče, kao sinje kukavice, dve velike investicione banke – „Morgan Stenli”i „Goldman Saks” – promeniše status, kažu, nismo više investicioni bankari, nego smo komercijalne banke, a ovo do sada što smo bili, pojma nemamo šta bi moglo da bude.

Ali ništa to nije došlo naprečac, s neba, nenajavljeno. Stručna štampa o tome bruji već dve godine. Pre nekoliko meseci, čuveni ekonomista Pol Krugman je u „Njujork tajmsu” napisao: „Ako Ben Bernejki budeuspeo da spreči krah finansijskog sistema, trebalo bi da dobije medalju za svoj herojski trud”. A posle propasti Enrona, jedino što se od eksperata moglo čuti je da u Americi špekulativni balon na tržištu hipotekarnih kredita samo što nije pukao, i da to na dobro ne može da izađe.

I nije izašlo na dobro. Šteta je, izgleda, oko 700 milijardi dolara. Cela Srbija za godinu dana ostvari nešto preko 35 milijardi, pa ti vidi, šteta koliko dvadeset Srbija, dakle. Ali ništa to ne bi bilo strašno (ipak je Srbija mala i siromašna), kada bi štetu snosio onaj koji je i napravio – investicioni bankari i njihovi direktori sa mesečnim platama od preko pet miliona dolara, pa i svi ostali koji su bili uključeni u igru. Ako si mogao toliko da zaradiš, zašto ne možeš isto toliko da izgubiš? A pošto štetu neće snositi vinovnici, već američka država, šta mislite, koliki je podsticaj svih spasenih firmi da se i dalje hazarderski ponašaju? Ako pravila ostanu ista – i tu je „kvaka” – stvar se neće zaustaviti na ovih 700 milijardi dolara, već će toga biti mnogo, mnogo više. Moralni hazard, dakle.

Ne postoji način da se jednom napravljena šteta poništi, ma kako to neko želeo. I ovaj „pojas za spasavanje” u vrednosti od 700 milijardi dolara tek će Amerika da plati kroz inflaciju i nezaposlenost, kao da je socijalistička zemlja, a tako počinju i da je zovu: USSA – United Socialist States of America.

profesorka Ekonomskog fakulteta i članica CLDS-a