Profesor Medojević sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu usprotivio se  (,,Politika“, 10. decembra) mom predlogu o uvođenju vaučera u sistem finansiranja školstva i zdravstva. Doduše, o zdravstvu nije ništa rekao, čime je svakako umanjio akademske aspiracije svog odgovora, ali šta sad ja tu mogu. Profesor je, u najkraćem, izneo tezu da su vaučeri loše rešenje, najpre stoga što bi – da citiram –  „na taj način privatni fakulteti dobili 'pečenja jarećeg'”, odnosno da se (jednim delom) finansiraju iz budžeta”.

E sada, stvarno moram korak unazad. Jer, to „pečenje jareće“ je plemeniti Đura Jakšić upotrebio kao metaforu za nešto krajnje prizemno, a ja poslah istu poruku studentima-štrajkačima. Ko velim, čitali ste Đuru, nemojte ovako. Vama dolikuje da tražite velike promene, da Srbija posle vašeg izlaska na ulice postane bolja zemlja – jer će svi videti kako ovde pametan svet zna i ne strahuje svima da pokaže kuda to Srbija treba da ide. I na stranu to što se profesor Medojević nije udostojio niti reč jednu da kaže o samom studentskom štrajku, nego se u njegovom odgovoru ono „pečenje jareće“ od nečeg nedostojnog, od jedne „ne-vizije“ pretvorilo u čistu krtinu ili u rebarca (kako god više volite), a jedino pravo pitanje kojim se profesor bavi postalo je – za čiji astal ga sveže pečenog treba servirati!

„Ko traži uvođenje vaučera? Jasno je – privatni fakulteti“, kaže Medojević. Akademski odgovor na ovako postavljenu tezu bio bi da je ovde učinjena teška logička greška koja se zove „ad hominem“, a kad se to prevede na naš jezik onda pitanje glasi – oprostite, šta ima veze ko traži, ako je zahtev na mestu? Znači li to, na primer, da ako neki dokazani serijski ubica kaže „Pada kiša“ da kiša u stvari – ne pada? Pada, Medojeviću, pada!

Međutim, Medojević nam odmah objašnjava da je ovde problem u tome što su ,,privatni fakulteti kod nas uglavnom osnovani kao profitni centri”. Sada ja znam šta je ovo, ali sumnjam da vi, kojima ovaj profesor nije predavao Marksov ,,Kapital”, ili kasnije njegovu mekšu verziju poznatu pod imenom Politička ekonomija, da vi baš razumete šta su to ,,profitni centri”? E vidite, u žargonu svakog pravovernog komuniste profit je samo sinonim – za pljačku. Ali ne za običnu pljačku, ta je bila nekako u redu, kao govorna mana, recimo. Nego je moralno i materijalno neoprostivo to sticanje profita, ta eksploatacija čoveka nad čovekom i ono otuđenje (alijenacija), e to su ti profitni centri o kojima Medojević govori.

Posledice uvođenja vaučera bile bi društveno opasne, kaže Medojević. Zašto društveno opasne, pitam se? Zato što bi, da citiram, ,,centri političke moći stekli kroz podelu vaučera ogromnu vlast i kontrolu nad mladom generacijom, nezabeleženu na ovim prostorima”? Na prostorima gde je komunistička partija hapsila – ne za dela, nego za izgovorenu reč. Nezabeleženu, znači, na prostorima gde smo kao klinci pesmu „Tamo daleko“ slušali tako što je mama u strahu zatvarala prozore da nas komšije ne prijave, pa da mi tatu uhapse. Na prostorima gde se onda svi gušimo u dimu, jer je tih šezdesetih u toj slobodnoj Jugoslaviji vazduh bio baš težak, naročito onih dana kad su odrasli pili vino, pušili krdžu i slušali neke zabranjene pesme. Pa se nešto baš pitam – kakvu to kontrolu ovi novi „centri političke moći“ mogu uopšte imati nad mladom generacijom?

Ali da se vratim na početak. Uvođenje vaučera sam javno zatražila ja, profesorka sa državnog fakulteta, na kome imam nameru i da ostanem, te čitaoci ne moraju strahovati da ovo pišem radi sticanja profita. Namera mi je da čitaoce obavestim kako postoji način da građani dobiju mnogo bolju uslugu u obrazovanju i zdravstvu, tako što će država da počne da finansira tražnju, to jest građane, umesto što finansira ponudu – svoje, državne firme.

A kad se uvedu vaučeri, desiće se sledeće: ljudi će svakako za iste pare birati bolju uslugu – pa će lekari i profesori imati i te kakav motiv da rade mnogo bolje nego sada! A neće se desiti, kao što kaže prof. Medojević, da svi odu na privatne fakultete zato što im se tamo gleda kroz prste. Kao što privatni lekari neće smeti da pacijentima nekažnjeno ispod stola daju bensedin bez recepta, tek da bi privukli nove mušterije. Tu sad država ima ulogu da čvrsto nadgleda konkurenciju, a iskustva govore da je to moguće i sasvim izvodljivo.

Da ironija bude veća, ova iskustva primenjena su uspešno čak i u ,,onoj Irskoj”, u čiji se model obrazovanja kune akademska Srbija, sve sa onima koji osporavaju vaučere i Miltona Fridmana, njihovog idejnog tvorca, ali, eto – baš im se može, akademcima, da tako malo čitaju!

Ali i bez čitanja svakome je jasno da vaučeri nose opasnost da loši profesori i lekari izgube posao. Ali, kad bolje razmislim, možda je bolje da ćutim. Jer, ako ,,Politika” reši da otera loše kolumniste, ko zna hoću li odleteti i ja, kad za naslov teksta stavljam Đurin vapaj za nestalom vizijom, a on na tako visokom mestu biva protumačen kao meko, toplo i ukusno – pečenje jareće.

profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu, članica CLDS-a