Desilo se i to: vaša kolumnistkinja raspravljala je sa nobelovcem Džozefom Stiglicom, pa da vam prepričam kako je to izgledalo – kad sam već pobedila u raspravi. Gde to? Evo gde: u Istanbulu, gde je pre desetak dana bila godišnja skupština MMF-a i Svetske banke, sećate se, naravno. Ogroman neki novi kongresni centar, ne znam treba li da kažem kako su tamo spratovi ispod, umesto da budu iznad zemlje, pa uhvatiš sebe kako se penješ, recimo, sa minus petog na minus drugi sprat. A pri svakom ulasku skeniraju ti telesnu temperaturu da ne uđe na konferenciju onaj novi virus, neverovatno savremeno i jezivo, zar ne?

A tamo, na konferenciji, mnogo važan svet, da kažemo, vrh zemaljske kugle. Od Štros-Kana i Zelika do sve nekih predsednika vlada i nekih značajnih direktora, pa onda guverneri, nobelovci (komada jedan)... A tek predavači – sve poznatiji od poznatijih, iz celog sveta! Mi, publika uživamo: neko sluša, neko komentariše, neko spava... sve sam uloge isprobala, i svaka, verujte, ima svojih čari.

Ali ko bi spavao na sekciji na kojoj uvodno predavanje drži glavom i bradom Džo Stiglic! Onda sve postaje zanimljivo, počev od toga šta će moderator prvo reći – hoće li ga, naime, prvo predstaviti kao nobelovca ili kao profesora na Univerzitetu Kolumbija ili možda ipak najpre kao autora planetarnog hita, knjige „Protivrečnosti globalizacije”? Predstavili su ga najpre kao profesora i to mu se uopšte nije dopalo, baš se lepo videlo.

Predavanje je bilo veoma učeno, pametno i veoma duhovito. Tema – ko treba da upravlja svetom, da li G-20 ili Ujedinjene nacije, a sve to povodom potrebe da se što pre obuzda finansijska kriza. Prilično se obrušio na američku politiku, ali na meni neočekivan, da kažem, potpuno neoliberalan način. Sve one banke za koje je američka administracija rekla da su „prevelike da propadnu”, Stiglic kaže – da treba da propadnu! I one američke fabrike automobila, kaže, trebalo je da odu lepo u stečaj, a ne da država plaća te neefikasne i nesposobne menadžere, radnike i upravu. Jer, kaže, nije problem Amerike u tome koliki je deficit već u tome kakva je struktura rashoda, a ovakva struktura nikako i nikada ne dovodi do privrednog rasta. Mojim neoliberalnim ušima ova priča, naravno, sasvim je odgovarala, ali – i dalje sam se čudila – ko bi rekao da ću ovo od njega čuti.

Ipak, nastavio je Stiglic, i neoliberalizam treba da propadne, a ja pomislih – dobro je, nisam promašila predavanje, ipak je to stari, dobri, Stiglic. Svet treba da prihvati jednu novu, nadnacionalnu valutu, konačno je rekao. Jer, još od 1944. godine noseću ulogu u svetskom finansijskom sistemu ima dolar, a zahvaljujući tome Amerikanci jedini mogu da štampaju novca koliko žele i da se onda zadužuju i prave deficit, a to je nepravedno, jer to niko drugi sem njih ne može da uradi. Stoga, nekoliko puta je podvukao, on predlaže da se svet mora dogovoriti o tome da se uvede nova svetska valuta, a dolar da ode u istoriju.

I onda – ja. Naučili su me odavno, kada ulaziš u raspravu ne otvaraj sve teme, nego jednu jedinu, uspešna rasprava više od toga ne trpi. Pa se mislim. Da li da pitam – dobro, profesore, kako to da neoliberalizam treba da propadne ako i sami tvrdite da nesolventne firme i banke treba da bankrotiraju? Jer ako neoliberalizam propadne, onda tek nećete moći da oterate banke i automobile u stečaj, eto to je problem. Ili bi bilo bolje da se obrušim na jednu njegovu uzgrednu napomenu o tome kako je jedino u socijalizmu država stvarno brinula o ljudima (a oni od te brige bežali u emigraciju kad god su mogli)? Ali pomislih, pa nije ti ovo Ivica Dačić, pa da ga prozivaš za grehe socijalizma, ovaj čovek ovde čak nije ni odgovoran za njih. Ne, najznačajniji na konferenciji svakako je bio njegov predlog o novoj svetskoj valuti, a tu je najviše faulova i napravio, pa mi je ta tema baš nekako najzgodnije došla.

I tako, pitam ja, a zašto vi, profesore Stiglic, nikako nećete da kažete ovom auditorijumu da ovaj vaš predlog o novoj svetskoj valuti u stvari uopšte i nije vaš, nego Čerčilov i Kejnzov, a potiče iz davne 1944. godine? I što je još važnije, gospoda Čerčil i Kejnz nisu uspeli da ubede Ruzvelta u valjanost te buduće svetske valute, koja bi se zvala bankor, već je umesto toga nastala era vladavine dolara. Šta se to, profesore, promenilo u svetskoj politici, pa će sada Obama pristati da se odrekne beskamatnog kredita u visini emisione dobiti koju Amerika, još od 1944. godine, ostvaruje pri svakoj primarnoj emisiji novca?

Stiglicov odgovor bio je fantastičan. Umesto „ja predlažem novu valutu” jednostavno je počeo da govori – Kejnzov predlog o novoj valuti... i to tako prirodno, kao da je od početka jedino tako i govorio. Uz to dodao je kako misli da je verovatnoća da nova svetska valuta uopšte zaživi veoma, veoma mala i da je on tu u stvari jako skeptičan, kao da pet minuta pre toga nije najozbiljnije, sam, i ničim izazvan – upravo tu ideju zagovarao.

I naravno da sam tada morala da ga upitam – ali, ko je ovde prvi rekao da je ideja o novoj svetskoj valuti sumnjiva – vi ili ja? I dobih priznanje, naravno, jer nije ni moglo drukčije.

Pobeda, pa da.

profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu, članica CLDS-a