Колико се само прашине подигло око новог закона о влади и оног његовог члана којим се министрима забрањује да јавно критикују одлуке владе! Медији су листом против ове новотарије, у чему их потпуно разумем, јер се сада треба дебело помучити за изјаву коју би раније министри и сами дали, драге воље! Али не негодују само медији. Скоро да није било опозиционог посланика који није жестоко протестовао због овог члана, док је вероватно најтежа од свих оптужби стигла од Верице Бараћ која каже да је то увођење у једноумље и додаје: „Ми на такво дисциплиновање не пристајемо”.

Од шефа посланичке групе ДСС-а сазнадосмо и то да је ова одредба – противуставна. Штавише, тиме се на мала врата уводе двоструки аршини – један за посланике, а други за чланове владе. Јер, каже народни посланик Алигрудић, како то да посланик може слободно да исказује своје мишљење, а министар на тако нешто (више) не сме ни да помисли?

Е сад, откуд се створила оваква једна противуставна и шизофрена одредба? Гле чуда, то је буквално преписани члан 95 Пословника владе из 2006. године, усвојеног за мандата Војислава Коштунице (ко не верује, нека погледа Пословник владе од 11. јула 2006. године, потписао Зоран Балиновац). Па нешто размишљам, како то да пре пет година сви ови угледни правници и високи функционери ДСС-а нису приметили да је ова одредба противуставна и, још важније – када је она то постала?

На страну то што нико озбиљан овакву одредбу и не може да оспори. Јер не знам где то извршна власт ради по принципу дебатног клуба, где министри и државни секретари уз камере износе своје приватно мишљење или уверења. Кад боље размислим, не знам ни за једно озбиљније певачко друштво у коме није забрањено да сви певају (шта год хоће) у исти глас. Па зашто онда то право да оспоримо Влади Србије?

Али хајдемо за тренутак до Америке, где је пре неки дан Филип Краули, портпарол Стејт департмента, био љубазно замољен да поднесе оставку, јер је изјавио да је начин на који Пентагон у војном затвору Квантико држи осумњиченог за аферу Викиликс „смешан, контрапродуктиван и глуп”.

На страну и то што ко зна колико још људи у Стејт департменту дели Краулијево уверење да је потпуно ван памети одузимати оптуженику чак и наочари за вид и држати га у крајње нехуманим условима. То је сад друга тема, то, какав стомак морају да имају људи који желе да се баве високом политиком. Овде је битније размислити о следећем – а шта би се десило са државним апаратом Америке да је оваква јавна изјава са самог државног врха прошла некажњено?

На овакву, нечувену слободу државних функционера да износе у етар своја приватна уверења свакако најпре би реаговали лобисти, јер се из авиона види да би далеко јефтиније и лакше било директно корумпирати чиновнике и укључити их у лобистички бизнис него црнчити овако као до сада. Добили бисмо једну нову Америку, у којој се сам државни врх јавно супротставља одлукама Пентагона, Стејт департмента или Врховног суда, шта има везе! Високи функционери коначно би у камере могли да изјаве како су гласали против одлуке Барака Обаме и како му баш они чувају и образ и фотељу – тиме што више неће да ћуте. А народ? Е па, народ би свакако изгубио компас, не знајући више ко ту стварно води политику, које то мере влада у ствари примењује, а још мање какве ће сутра примењивати.

Ми добро знамо како то изгледа. И сами смо до пре неки дан од министра Динкића слушали како неће бити повећања ПДВ-а, а од министарке Драгутиновић како је то напросто – неопходно. И онда? Онда смо, наравно, пошто смо ми народ искусан у оваквим работама, сами одмеравали ко политички боље стоји, то јест чија је изјава „политички тежа”. И сад, кад нема ни Диане ни Млађе, ми смо стварно изгубљени, ми више немамо оријентир помоћу кога бисмо утврдили – која ће политика сада да се води? И шта сад? Треба ли све ово поновити, још који пут?

Већ једном су у овој земљи трајно и неповратно растурили привреду тако што су увели демократију у предузећа, једино се држава није дала преварити, тамо се ипак очувао какав-такав ред. Али, другови и другарице, сад је тренутак да се и то промени, време је да и наша држава постане – самоуправна! Ипак је то највиши степен демократије и најбржи пут до ослобођења човека – немојте се правити да сте то заборавили, види се да нисте.

професорка Економског факултета БУ, чланица ЦЛДС-а