Ko sve nije vodio ovu državu i šta sve na nama nisu isprobali, dobro smo živi ostali. Sećam se, recimo, kako je negde tokom bombardovanja potpredsednik vlade Vojislav Šešelj objavio kako će sve plate u Srbiji da svede na „minimalac”. Kao, rat je, glad je, pa nije red da jedni imaju, a drugi da nemaju. Kažu da ova ideja nije sprovedena samo zato što je ukupni fond plata bio dovoljan da se svakom zaposlenom isplati tek polovina „minimalca”, ili tako nešto, za više od toga para nije bilo.

Ex, da, surova su to vremena bila, a takvi su i vladari bili, bahati i neuki. A vidite, kada poslednjih dana krenuše sa lavinom predloga o solidarnim porezima kojima bi „bogatašima“” sa platom od 40.000 dinara oduzimali pet odsto, ili onaj o osnivanju fonda za socijalne intervencije, u koji bi malopre pomenuti bogataši morali da uplaćuju po 300 dinara, a oni stvaaaarno bogati, sa platom iznad 100.000 dinara, po celih 600 dinara mesečno, meni dođe mnogo tužno.

Zašto? Žao mi je najviše upravo te sirotinje koju tako neuko i amaterski žele da zaštite, a onda mi je žao i nas ostalih. Evo činjenica. Državna kasa ne puni se kako je predviđeno, a prazni se, bogami, baš kao što je predviđeno, pa se vrlo lako može desiti da nam se fiskalni deficit duplira, ako se već i nije duplirao. E sad, to samo za sebe ne bi bilo alarmantno kada ne bi bilo inflatorno. A ni ta reč „inflatorno” ne bi bila tako strašna kada od inflacije ne bi najviše stradala sirotinja, penzioneri, ljudi sa niskim primanjima. Pa se nešto mislim, ako već, kao, brinete o sirotinji, zašto birate varijantu koja će upravo njih najviše da pogodi?

Šta, dakle, poručuju sa vrha države? Evo šta. Oni štednju i ne pominju, oni bi samo da uzmu „bogatima”, pa da dele siromašnima. A šta će time da postignu, preraspodelom vazduha u prenaduvanom balonu? Ništa, naravno. Oni i sami kažu da su mere koje predlažu „ograničenog dometa”. Ali kako da ih ne predlažu, kad tako plemenito zvuče?

O uzgrednoj šteti i da ne pričam. Ljudi će opet, kao nekada, početi da prijavljuju manju zaradu, ne bi li „eskivirali” ovaj novi porez, što će, naravno, dodatno smanjiti sve budžetske prihode, i što će, nadalje, povećati deficit i inflaciju! Kako li će tek tada biti siromašnima i je li vam to bila namera, baš me interesuje?

Istina je teška, ali se mora reći. Država mora da smanji rashode ili da smanji – broj zaposlenih. Treće, u stvari, nema, ako vam je stalo do sirotinje.

Ali njima, izgleda, nije stalo. Naši ministri radije razmišljaju o SOS prodavnicama, o državnim buvljacima, dakle. Tamo država neće naplaćivati PDV, pa će tu roba biti jeftinija do 50 odsto. Možda će je dodatno subvencionisati iz onih trista dinara koje uzmu bogatima... Lepo, zaista. Ali kako zaustaviti sve nas da ne kupujemo u ovim prodavnicama? Evo kako. „Za početak, računamo na dobru volju i poštenje svih u ovom lancu”, kazala je Ranka Savić, predsednik ASNS-a dodavši da se nada da namirnice kupljene u ovim radnjama nećemo viđati kod preprodavaca na pijacama... Auuuu, dobra mera zaštite od zloupotreba, priznajem. U stvari, nema zaštite, tu je problem.

I eto, mi već zaboravismo na one koji su stvarno, ali stvarno siromašni. Da neko o njima stvarno misli, taj bi nesrećni svet već odavno od države dobijao vaučer u ruke, pa da kupuju gde hoće, a država ne bi rušila sopstveni poreski sistem, časteći našim novcem buduće švercere, sadašnje tajkune i ostalu srpsku „sirotinju”.

Ali možda je ipak sasvim u redu to što naši ministri sami ruše poverene im institucije, kad već od njih nema vajde. Evo, recimo, i državni sekretar Ministarstva privrede tražio je od sudova da obustave presude i izvršenja po radnim sporovima, drugim rečima, da lepo o’lade sa nezavisnim sudstvom, dok ne prođe kriza, jer bi inače mogli i nešto nepovoljno da presude, nema smisla. A potpisnik tog pisma medijima izjavljuje da ni na koji način nije vršio pritisak na rad sudova. Pa zašto im je onda pisao ako nije imao nameru da ih pritiska?

Ili policija. Ubiju nenaoružanog čoveka, pa onda čitamo po novinama hvalospeve o tome koliko je slučajeva policija rešila prošle godine. Pa jel’ nije trebalo da ih reše? Ili treba opet da se bojim kad vidim miliciju, mislim, naoružani su? Da smo se prerano opustili, je li to njihova poruka?

A eto, još prošle godine u ovo doba, zamerala sam Mirku Cvetkoviću, tadašnjem ministru finansija, to što se ponaša samo kao blagajnik, a nimalo kao reformator. Ali vremena i ljudi od tada mnogo su se promenili, pa ću se sada uzdržati od te ocene.Nije tako loše ni blagajnikbiti, kad bolje razmislim. Sasvim se lepo iz te stolice vidi koliko današnjih „trista dinara za solidarnost” i ostale plemenite mere pojačavaju sutrašnju glavobolju svima, a siromašnima ponajviše.

profesorka Ekonomskog fakulteta i članica CLDS-a