Kad uhvatimo Bojana Krišta, izglasamo budžet, vidimo leđa svetskoj ekonomskoj krizi, Tomislav Nikolić, sudeći barem po jučerašnjem tekstu Aleksandra Vučića u „Politici”, postane premijer i kad prođu druge nepomenute pa i one u ovom trenutku sasvim nepojamne stvari, o nama će, u budućnosti da se sudi po dubljim tragovima, onim koje jedno društvo ostavlja u kulturi po kojoj se nacije i civilizacije prepoznaju na duži rok nego što je trajanje bilo čijeg mandata.

Zubi tranzicije zarivaju se i u ikone kulturne mape Srbije, najpre u one koje zveče vrednošću nekretnina. Najsvežiji primer jesu odrpane šper ploče, do pola zaštićene zelenim najlonskim presvlakama, kojima je pokriven izlog dojučerašnje „Nolitove” knjižare na uglu centralnih beogradskih ulica Kralja Milana i Resavske, a kad se ta bedna presvlaka skine sinuće još jedan butik s robnom markom „Maks Mara”.

Ruku na srce, propast te knjižare bila je vidljiva i pre nego što je oblepljena šper-pločom. Izlog iz Resavske bio je nakrcan jeftinom bižuterijskom robom, kičerskim ramovima za slike i još gorim slikama za skorojevićke salone, imitacijama stilskih satova, pa i sitnijeg nameštaja, artiklima kojima se valjda posustala „Nolitova” industrija knjiga vadila iz finansijske bule.

Propast velikih državnih i/ili društvenih preduzeća iz sfere kulture nije nešto za čim bih, unapred, žalio. Plaćaju danak glomaznosti, neefikasnosti i lošoj politici, a poneke se, bogami, i danas ponašaju kao „svete krave” tvrdeći da zbog slavne prošlosti niko ne sme da se pita o njihovoj budućnosti.

Kulturna javnost u slučaju izdavačkog preduzeća „Prosveta” preventivno deluje i upozorava nakon objavljivanja javnog tendera za prodaju ovog slavnog izdavača i knjižara, naslednika Gece Kona, mada nisu bili u krvnom srodstvu, da stvar ne bi smela preći u ruke mešetara koji bi zatro trag „Prosvetinom” delu i značenju u srpskoj kulturi.

To je refleks onog straha koji se pojavio kada se, pre par godina, proneo glas da se na tender za prodaju „Nolita” prijavio i lanac mesarskih radnji, koji bi sa izdavaštvom mogao da ima tek toliko veze što u papir pakuje trista grama mlevenog junećeg mesa.

Slaba je uteha što se nakon isteka roka u kome se ne može menjati svojstvo kupljene robe, umesto mesare pojavio butik Maks Mare. Strahovi dakle nisu bezrazložni, pa ni u slučaju „Prosvete”, mada su uslovi za otkup tenderske dokumentacije dovoljno zaoštreni pa se kao kupac, barem formalno, ne može pojaviti neko bez dugogodišnjeg izdavačkog iskustva i nekakvog makar kvantitativnog udela u izdavačkoj produkciji.

Prošlonedeljni izveštaj o privatizaciji ustanova kulture glasi: prodat je „Dunav film”, jedan od najstarijih domaćih proizvođača filmova, objavljen je tender za prodaju „Prosvete”, u novosadskoj „Areni” održana je poslednja filmska projekcija, izdavačka preduzeća „Rad” i „Filip Višnjić” surfuju u neizvesnost na talasu aktuelne privatizacije.

Građani Kragujevca dugotrajnim uličnim protestima odbranili su postojanje knjižare „Svetlost”, a vidimo i da u slučaju „Prosvete” raste samosvest građana o potrebi da se uvede neki red i čvršća pravila igre u poslovima dugoročnim sa stanovišta odbrane kulturnog identiteta.

Nedavno je režiser Goran Marković objašnjavao da se prihvatio savetničkog mesta u Ministarstvu za kulturu ne bi li spasao od zarastanja u korov i pretvaranja u skladišni prostor, s pokojom kafanom između ta dva ništa, košutnjačkog studija „Avala” ozbiljnog pogona filmske industrije.

Hoće umetnici ponekad da prihvate donkihotovsku ulogu, a i Marković je svestan da je vetrenjača protiv koje se bori već nikla na sasvim drugom kraju Beograda s jasnim biznis planom da nema – konkurenciju.

Ali, svaki takav pokušaj morao bi biti podržan makar u onim granicama do kojih dopire sve slabašniji glas kulturne javnosti. Stvaranje novog po kroju tranzicionog kapitalizma moralo bi, makar delom, da unapređuje postojeće institucionalne vrednosti u kulturi, a da se i Ministarstvo kulture proglasi resornim partnerom u procesima privatizacije preduzeća iz ove oblasti.

Na tom tragu čini mi se značajnom izjava, objavljena u novom broju „Vremena” Milene Dragićević–Šešić, profesora Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu: „Biznisu je značajno da se knjiga (predmet, roba) proda, a menadžmentu u kulturi da se ta knjiga pročita”.

glavni urednik nedeljnika „Vreme”