Dragoljub Žarković
ČITATE LI MAKS MARU
Stvaranje novog po kroju tranzicionog kapitalizma moralo bi, makar delom, da unapređuje postojeće institucionalne vrednosti u kulturi, a da se i Ministarstvo kulture proglasi resornim partnerom u procesima privatizacije preduzeća iz ove oblasti
Kad uhvatimo Bojana Krišta, izglasamo budžet, vidimo leđa svetskoj ekonomskoj krizi, Tomislav Nikolić, sudeći barem po jučerašnjem tekstu Aleksandra Vučića u „Politici”, postane premijer i kad prođu druge nepomenute pa i one u ovom trenutku sasvim nepojamne stvari, o nama će, u budućnosti da se sudi po dubljim tragovima, onim koje jedno društvo ostavlja u kulturi po kojoj se nacije i civilizacije prepoznaju na duži rok nego što je trajanje bilo čijeg mandata.
Zubi tranzicije zarivaju se i u ikone kulturne mape Srbije, najpre u one koje zveče vrednošću nekretnina. Najsvežiji primer jesu odrpane šper ploče, do pola zaštićene zelenim najlonskim presvlakama, kojima je pokriven izlog dojučerašnje „Nolitove” knjižare na uglu centralnih beogradskih ulica Kralja Milana i Resavske, a kad se ta bedna presvlaka skine sinuće još jedan butik s robnom markom „Maks Mara”.
Ruku na srce, propast te knjižare bila je vidljiva i pre nego što je oblepljena šper-pločom. Izlog iz Resavske bio je nakrcan jeftinom bižuterijskom robom, kičerskim ramovima za slike i još gorim slikama za skorojevićke salone, imitacijama stilskih satova, pa i sitnijeg nameštaja, artiklima kojima se valjda posustala „Nolitova” industrija knjiga vadila iz finansijske bule.
Propast velikih državnih i/ili društvenih preduzeća iz sfere kulture nije nešto za čim bih, unapred, žalio. Plaćaju danak glomaznosti, neefikasnosti i lošoj politici, a poneke se, bogami, i danas ponašaju kao „svete krave” tvrdeći da zbog slavne prošlosti niko ne sme da se pita o njihovoj budućnosti.
Kulturna javnost u slučaju izdavačkog preduzeća „Prosveta” preventivno deluje i upozorava nakon objavljivanja javnog tendera za prodaju ovog slavnog izdavača i knjižara, naslednika Gece Kona, mada nisu bili u krvnom srodstvu, da stvar ne bi smela preći u ruke mešetara koji bi zatro trag „Prosvetinom” delu i značenju u srpskoj kulturi.
To je refleks onog straha koji se pojavio kada se, pre par godina, proneo glas da se na tender za prodaju „Nolita” prijavio i lanac mesarskih radnji, koji bi sa izdavaštvom mogao da ima tek toliko veze što u papir pakuje trista grama mlevenog junećeg mesa.
Slaba je uteha što se nakon isteka roka u kome se ne može menjati svojstvo kupljene robe, umesto mesare pojavio butik Maks Mare. Strahovi dakle nisu bezrazložni, pa ni u slučaju „Prosvete”, mada su uslovi za otkup tenderske dokumentacije dovoljno zaoštreni pa se kao kupac, barem formalno, ne može pojaviti neko bez dugogodišnjeg izdavačkog iskustva i nekakvog makar kvantitativnog udela u izdavačkoj produkciji.
Prošlonedeljni izveštaj o privatizaciji ustanova kulture glasi: prodat je „Dunav film”, jedan od najstarijih domaćih proizvođača filmova, objavljen je tender za prodaju „Prosvete”, u novosadskoj „Areni” održana je poslednja filmska projekcija, izdavačka preduzeća „Rad” i „Filip Višnjić” surfuju u neizvesnost na talasu aktuelne privatizacije.
Građani Kragujevca dugotrajnim uličnim protestima odbranili su postojanje knjižare „Svetlost”, a vidimo i da u slučaju „Prosvete” raste samosvest građana o potrebi da se uvede neki red i čvršća pravila igre u poslovima dugoročnim sa stanovišta odbrane kulturnog identiteta.
Nedavno je režiser Goran Marković objašnjavao da se prihvatio savetničkog mesta u Ministarstvu za kulturu ne bi li spasao od zarastanja u korov i pretvaranja u skladišni prostor, s pokojom kafanom između ta dva ništa, košutnjačkog studija „Avala” ozbiljnog pogona filmske industrije.
Hoće umetnici ponekad da prihvate donkihotovsku ulogu, a i Marković je svestan da je vetrenjača protiv koje se bori već nikla na sasvim drugom kraju Beograda s jasnim biznis planom da nema – konkurenciju.
Ali, svaki takav pokušaj morao bi biti podržan makar u onim granicama do kojih dopire sve slabašniji glas kulturne javnosti. Stvaranje novog po kroju tranzicionog kapitalizma moralo bi, makar delom, da unapređuje postojeće institucionalne vrednosti u kulturi, a da se i Ministarstvo kulture proglasi resornim partnerom u procesima privatizacije preduzeća iz ove oblasti.
Na tom tragu čini mi se značajnom izjava, objavljena u novom broju „Vremena” Milene Dragićević–Šešić, profesora Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu: „Biznisu je značajno da se knjiga (predmet, roba) proda, a menadžmentu u kulturi da se ta knjiga pročita”.
glavni urednik nedeljnika „Vreme”
Poslednji komentari
Odličan tekst g. Žarkovića, kao i uvek pogađa u suštinu problema. Potpuno se slažem sa g. Kovianom koji je opisao funkcionisanje knjižara u inostranstvu - one su zaista
hramovi pisane reči, biblioteke, knjižare i utočišta istovremeno. Odlikuje ih prijatna atmosfera i izuzetno uslužan odnos prema kupcu. Kod nas su takve knjižare retkost - neku sličnu atmosferu samo delom imaju IPS Mamut, Plato, Stubovi kulture, ali oni se bar trude. Kupac s pravom traži i očekuje najbolje. Oni koji imaju paučinu po izlozima, neljubazno i neuko osoblje i osrednju ponudu, sigurno neće opstati. Oni koji se uključe u tržišnu utakmicu, sigurno će opstati.
Takođe su i građani su važni. Kragujevčani su odličan primer kako su građanskom samosvešću i inicijativom uspeli da prodrmaju javno mnjenje i ukažu na problem u svom gradu. Pitam se da li će Beograđani učiniti isto povodom Gece Kona koji je najstarija knjižara u Srbiji?
Najveći problem je država koja nema jasnu definisanu kulturnu politiku već je menja kako koji ministar zasedne u fotelju. Da li je na primer tom izdavačkom preduzeću koje je ponovo otvorilo Svetlost, država obezbedila neku pomoć ili dala nekakve olakšice? Po svoj prilici, nije.
Da li su knjižarima i izdavačima manji porezi i doprinosi u odnosu na ove što prodaju krpice? Nisu.
Problem je što se u Srbiji sve svodi na dobru volju pojedinaca i grupa građana, nadležna ministarstva uglavnom mudro ćute i čekaju da se situacija reši sama od sebe, a posle lamentiraju što su surovi kapitalisti odlučili da u nekadašnjim knjižarama prodaju robu na kojoj će zaraditi i platiti porez istoj toj državi. Jasno vam je ko tu uvek dobija. Mi, obični građani, sigurno ne.
Zaista treba re-definisati pojam 'kultura' . Nova definicija ne bi ,ni u kom slucaju, trebalo da se zasniva na 'standardima kulture' , postavljenim na kriterijumima Barnes & Noble-a . Nikako u istom kontekstu sa pojmom 'starbucks coffee' (ne)kulture. Onima kojima je Barnes & Noble 'zvezda vodilja' prosvetiteljstva , ne bi trebalo da u ime B&N klijentele sacinjene vecinom od skorojevica , koji idu na kafu a ne 'na citanje' ili u kupovinu knjiga. Meni je zao sto su takve prodavnice ne 'progutale' , jer bi to bili zalogaji kulture, vec sto su male knjizare nosioci vece kulture nestale iz nasih ulica i zivota. Kakav Erazmo ,kakav Kant , Harry Potter ce ....... ovaj svet !
@G..: Prema vasem nerazumljivom tekstu razabrao sam da se zalazete za "redefinisanje pojma kulture, ali ne na 'standardima' zasnovanim na 'kriterijumima B&N-a', pogotovo ne na 'nekulturnim standardima' Starbucks Coffee-a", jer tamo navodno svracaju skorojevici da bi popili kafu a ne da bi kupili knjigu. Vi ste nejasni, neodredjeni a izgleda i isuvise "uslovni", a nijedno od nabrojanih ne moze da karaterise bilo kakvu kulturu, osim mozda "kulturu". Smatram da je pojam kulture sasvim jasan svakome ko poseduje makar i osnovni sistem vrednovanja/selekcije POZITIVNOG od NEGATIVNOG, i da takvim ljudima i ne treba nikakva redefinicija. Oni mogu, eventualno, redefinisati svoja stanovista u pogledu necega sto je ranije "smatrano nekulturom" (recimo, pop-kulturom, sub-kulturom i sl.), a danas, moguce, spada u "kulturu" - sto je apsolutno licni izbor! Recimo, neko STRIP smatra kulturom, neko ne. Besmisleno je redefinisanjem pojma kulture terati vas i mene da bezuslovno prihvatimo "redefinisanu definiciju" kao jedino validnu. Milena Dragicevic-Sesic (u Zarkovicevom tekstu) sasvim lepo definise poslove u kulturi, bilo Srpskoj ili Americkoj: biznisu je vazno da knjigu (robu) proda, a menadzmentu u kulturi da se ta knjiga procita! Ja sam naveo primer B&N-a kao knjizare, dakle, trgovine, a ne "menadzmenta u kulturi", i ono sto sam naveo moze samo da spada u opis poslovne politike trgovacke kuce, a koliko znam, ni ta "poslovna inovacija" nije Americki izum, nego je i to stiglo iz Stare Evrope. Tamo, u to vreme Starbaks Kafei nisu postojali; danas - ne znam, a nije mi ni jasno kakve veze imaju njihovi standardi sa bilo kojom knjizarom. Sa 'skorojevicima' ste me slatko nasmejali; to su valjda oni koji su uvek (ne)svesni da ono sto rade NIJE LEPO ali je KORISNO! Natovarili ste mi na savest jednu nepotrebnu moralnu dilemu: od sada cu (pa sve dok vremenom ne zaboravim) kadgod ulazim u knjizaru sam sebe pitati ulazim li kao skorijevic ili persona visokih moralnih
