U sredu sam, dogovarajući se o seminarskom radu, pitao studente o tome kakva je javnomnjenjska percepcija direktora javnih preduzeća u Srbiji, a ovi povikaše gotovo uglas: „Lopovi!”. Nema dokaza da je Bojan Krišto, raspet na krst srama, bilo šta ukrao iz javnog preduzeća Aerodrom „Nikola Tesla”. Isplate visokih stimulacija pokrivene su pravilnikom, ali, rekao bih, zasnovana je unisona politička volja da se ovom jagnjetu pusti krv kako bi stado bilo pošteđeno.

U tako osetljivim temama, kada je reč o za srpske prilike velikim parama, nije zahvalno biti đavolov advokat, jer narod je osetljiv na pare, pogotovo tuđe. Otuda prvo moram reći da nemam neki interes da zastupam Krišta, bivšeg direktora Lutrije Srbije i sada već bivšeg direktora aerodroma. Aerodrom koristim kao i drugi putnici, ne igram Loto, Bingo i ne grebem srećke, ili kako se to već zove. Čoveka sam sreo tri puta u životu i moj utisak je da on veruje da je za sve što je uradio zaslužio orden, a ne sramno razrešenje.

On je onaj primer japi menadžera – iako mlad ima podočnjake čoveka koji radi 14 sati dnevno –veruje da je svaki dinar zaradio zato što je uspešan.

Rasturen lutrijski sistem uspeo je da objedini. Ušao je u taj posao kada su postojala najmanje tri paradržavna lutrijska preduzeća, a tim poslom bavili su se i fudbalski klubovi Partizani Crvena zvezda, druge i da ne pominjem. Prihod od igara na sreću znatno je uvećan, od čega je korist imala država. U tekstu ostavke Krišto tvrdi, a niko ne demantuje, da je aerodrom ostvario četiri puta veću dobit od očekivane.

Produkt je novog doba, dalek mu je model srpskog zadrugarstva čak i onaj iz tradicionalnih pripovedaka, veruje da se svet vrti oko para i da nije sramota puno zaraditi.

On je stradao na raskrsnici na kojoj se ukrštaju dva glavna srpska tranziciona puta. Jedan kojim jure dobitnici i drugi kojim taljigaju tranzicioni gubitnici. Nije prilagodio brzinu. Indicije govore da su ga tamo gde treba prijavile žrtve racionalizacije poslovanja aerodroma.

Pokazao je manjak politikantske veštine, za razliku od ovih što su ga sada pustili niz vodu. I tu je kraj priče o Bojanu Krištu.

Ta priča ne mora da ima tužan kraj, ako posluži nečem univerzalnijem i vrednijem od prebiranja po Krištovoj platnoj koverti. Prvo je pitanje da li državi kao vlasniku, a nama kao poreskim obveznicima, pa tako i vlasnicima države, odgovara da državnom imovinom upravlja neko ko zna posao i traži pare za svoje znanje i uspeh ili je poželjan model upravljača koji svoju zaradu ne povezuje sa profitom već recimo za četiri prosečne srpske plate. Zamislimo sada da je Boris Tadić vlasnik aerodroma. Njega pominjem, jer je u javnosti stvoren utisak da je Krišto pao nakon njegovog miga. Da li bi ga, kao vlasnik, smenjivao ako je tačno da je dobit povećao četiri puta i da li bi mu isplatio bonus?

Nespremnost bilo koga da brani Krišta govori o tome da je onima koji su vlasnici države svejedno kako se upravlja javnim dobrima i da se pažnja javnosti usmerava ka onim kontrolnim mehanizmima koji treba da spreče nekog da se obogati, a ne da se unapredi poslovanje javnih preduzeća.

Usudio bih se čak da kažem da ovaj slučaj pokazuje da je na delu neka vrsta prećutne zavere ujedinjenih srpskih partiokratija koje parazitiraju na javnom dobru i dele dobit daleko od očiju javnosti usled odsustva bilo kakvih kriterijuma za proveru efikasnosti poslovanja javnih preduzeća. Ne bih smarao čitaoca inventarisanjem onog što se ovih dana često pominje, od slabog budžetskog nadzora, tek formalno uspostavljene revizorske službe, do opštih mesta kao što su transparentnost i slično, te sve prisutne demagogije na osnovu koje se, mimo politikantstva, iz potpuno nejasnih razloga – plate članova upravnih odbora povezuju sa onim što narod može da proguta kao tuđu platu, a ne sa doprinosom tih istih ljudi u unapređivanju opšteg dobra.

Svi Krišti ovog društva, osim kad su baš krali, pali su ne na želji da se nešto promeni, već sasvim obrnuto, iz želje da njima ostane sve isto a nama da bude još gore.

Glavni urednik nedeljnika „Vreme”