У јеку санкција и ратова, у којима званично нисмо учествовали, Живота Панић, најдебљи начелник Генералштаба кога памти овдашња војска, ма како се она кроз новију историју звала, изјавио је да нам нико не може ништа, јер је Србину довољан комад јагњетине и парче хлеба.

Не бих баш рекао да се ови наши односе према светској економској кризи на исти начин, по оној народној – неће гром у коприве, односно с тим степеном празноглаве ароганције, али, као и увек у оваква тешка времена, намеће се питање политичке пристојности и друштвене солидарности, а то су дисциплине у којима се тешко увежбавамо.

Пред свима нама је тешка година – да ли је у питању само једна – у којој би и стагнација била некакав успех. Нисам за то да се влади којој је у руке запао „врућ кромпир” гледа кроз прсте зато што светска финансијска и економска криза као неки плимни вал стиже и до наших обала. Напротив. Мислим да од ове владе баш сада треба захтевати да се покаже способном да управља кризом и да би политичка пристојност налагала опозицији да као неки „пас чувар” бди над остварењем тог интереса.

Контрапродуктивно је отуда упорно залагање да се на погрешним питањима сада отвори скупштинска расправа о поверењу влади, расправа која би блокирала сваки оперативни рад на доношењу и усаглашавању оних одлука које треба да омогуће преживљавање последица глобалне кризе.

На страну сад читав један ешелон естрадних економиста који је подгревао страх грађана од скоре пропасти света. Недостатак пристојности најчешће је последица некаквих личних амбиција, макар било у питању пуко саморекламерство. Али ваља рећи да ширење масовне психозе страха, која је у првим данима повећаног броја вести о кризи извукла с рачуна у банкама најмање 10 одсто штедних улога, не служи на част људима који су по природи свог образовања морали знати колико је запаљива смеса објективне кризе и вештачки изазване панике.

Јасно је да влада кризу користи као изговор за одустајање од неких нереалних обећања – од фамозне Палмине жирафе до повећања пензија – којима је платила цену коалиционог савеза, али рекао бих да је у овом тренутку то слаб разлог да, како примећују аналитичари домаће сцене, због одустајања од „меда и млека” буде уваљана у „,катран и перје”. Тадићева влада, истина, батрга се како да исплива из сопствених неумерених „социјалноодговорних” обећања оверених и пактом са СПС-ом. Потценили су надолазећу кризу или им нико није јавио да стиже и на наша врата. Сада се ваде провидном демагогијом:смањују плате члановима управних одбора, ограничавају употребу службених аутомобила... Чак и позивају богате Србе, предузетнике, да повећају степен своје социјалне одговорности уместо да их стимулишу да зараде што више. Призивају аранжман са ММФ-ом, што није лоше, али је врло провидно да ће им он служити као кишобран да их заштити од оне врсте падавина чији ће узрок бити у чињеници да у овим условима тешко да ће моћи да се остваре предизборна и постизборна коалициона обећања.

Владу која је у стању полураспадања најжешће оспорава Војислав Коштуница и његови. Али, начин и терен на коме се то ради не само да су погрешни већ су и контрапродуктивни по самог Коштуницу. У ноћи када је суштински прихваћен српски услов за размештај Еулекса на територији Косова и Метохије, само се Слободан Самарџић, његов портпарол за ову тему, сложио с руководством косовских Албанаца, односно тврдио је да то ништа не ваља.

Другим речима, и опозиција овој влади има део одговорности за онај комад јагњетине и парче хлеба. Видимо да степен те друштвено одговорне кохабитације између власти и опозиције свуда у свету расте са степеном изложености кризи и да нико у ова тешка времена не отвара фронтове који уносе додатну нестабилност.

Има дана када се од непогоде под исти кров склоне миш и мачка.

Главни уредник недељника „Време”