Можда постоји нешто у овим тмурним, фебруарским данима што људима мења карактер и чини их мање осетљивим за ближње и чини их подложнијим ниским страстима и добровољном, сладострасном учешћу или саучесништву у туђој несрећи. Као код оних који вичу „Нож, жица, Сребрница”.

Или није реч о атмосферском утицају, ниским облацима и температурама, хрпама неотопљеног прљавог снега, већ смо се можда прозлили на, тако да кажем, друштвеној бази.

Прекјуче је на београдском мосту „Газела” трајала драма с једним глумцем и хиљадама статиста.

Човек с пиштољем у руци хтео је да скочи с моста. Догодило се, међутим, да је главни лик у драми бачен у засенак, а статисти су постали главни актери драме.

Сат и по трајала је акција одобровољавања потенцијалног самоубице да се пребаци на праву страну моста. Саобраћај је стао. Грађани су изгубили живце. „Скочи већ једном”, подстрекивали су несрећника. „Дајте, бре, мени да му приђем, ја ћу да га гурнем...касним већ сат времена!” Као да се Мефисто уселио не у дух појединца, већ у колектив збијен у шест саобраћајних трака и издужен у километарским колонама у оба правца од места драме.

Престонички медији описују мајку која изводи двоје деце из аутомобила, тражи од њих да се загрле и намешта их током фотографисања да стану тако како би у објектив фотоапарата ушао и несретник који стоји над амбисом.

Каква успомена за цео живот!

Да ли је ово био тек бизарни догађај, пропламсај колективни ниских страсти, тајанственој привлачности туђе смрти и бездушности, кад се ради о туђој несрећи.

Пре десетак година у Сједињеним Америчким Државама водила се озбиљна полемика поводом додељивања новинарске награду фоторепортеру који је снимио самоубиство скоком с моста. Јавност је поставила питање зашто фоторепортер није спасавао човека, барем пробао да га спасе, већ је с упереним апаратом чекао да овековечи кобни тренутак.

Ту се поставило питање до којих граница иде професионалност, кад постаје неморална по последицама, чињењу или нечињењу, али у београдском случају имамо феномен масовне опседнутости да се ухвати тај „тренутак истине”.

Очевици кажу да су објективи стотине мобилних телефона били уперени ка ивици моста, а да су, чак, из последњих редова, одакле није било згодно сликати, од руке до руке слати ка бољој позицији за фотографисање.

Осећала се слична језа као што се осећа код оног милионског аудиторијума који прикован уз телевизор, уз емисију чији је наслов и у наслову овог текста, ишчекује откривање тајне, неке мрачне неморалности, перверзије или порока, а за узврат се добија новац који ће последња освајачица, победница у надметању с полиграфом да „потроши на силиконе, а остатак на троје деце”.

Живимо у добудруштвене и вредносне дезоријентисаности, чешће се у односу према људима у невољи јавља осећај сажаљења него саосећања. Сажаљење се базира на веровању да оно што се неком човеку догађа не може мени да се догоди. То тог другог своди на раван „нижег бића”.

Сигурно је, дакле, да се осећање сажаљења јављало и код оних који су били прекјуче на „Газели”, као и код оних који гледају разголићавање нечије приватности, али то сажаљење није исто што и саосећање.

Нисам склон да генерализујем афективне реакције људи („Дај ми пиштољ, ја ћу да га убијем”, једна је од реакција очевица покушаја самоубиства скоком с моста) али и мањи повод био би добар ако ће било коме помоћи да се упита о мери људскости.

главни уредник недељника „Време”