Драгољуб Жарковић
УПОТРЕБА РЕЧИ
Криза креће као лавина. Од мале грудве. Рецимо од узвика „Пајтићу, усташо!”
Који је то тренутак кад економска криза прераста у социјалну кризу? Кад настаје онај лом у људским главама кад идеју о бољој будућности и бољем животу људи замене за било коју идеју преко које могу да испоље незадовољство, очајање, гнев...
Нема тог економетријског податка који сугерише датум тог преврата, а посебно га нема у Србији која је и без економске кризе у стању перманентног социјалног превирања и политичког лутања.
То креће као лавина. Од мале грудве. Рецимо од узвика „Пајтићу, усташо!”.
Наши политичари и јавни делатници склони су да се играју ватром, али овај пут ватром се играју на бурету пуном бензина. Постоји ли, уопште, друштвена одговорност у описивању стања, креирању политике и јавног мњења или се из политичких ровова свет посматра преко нишана.
Без изразите жеље да изазовем полемику морам да се осврнем на јучерашњи текст Слободана Антонића, објављен у „Политици” на истом овом месту. Он је тврдио да се чак и на језичкој равни види колико неодлучности и збрканости постоји у „нашем приступу” самопроглашеној независности Косова.
Цитирам: „Углавном се говорило о ’годишњици независности’. Али, за Србију, 17. фебруара 2008. није проглашена независност, већ сецесија Косова. Да вам неко запоседне собу у стану и прогласи њено ’ослобођење’, свакако да се не бисте сећали годишњице ’ослобођења’ своје собе, већ годишњице њене ’узурпације’, ’отимања’”.
Антонић сликовито описује млако и „жалосно” државно-политичко (а мисли и на власт и на опозицију) понашање поводом годишњице овог догађаја и у употреби речи којима се описује стање налази потврду за свој став.
А онда, нешто иза тога, када описује дивљање на новосадским улицама, наводно протест против отимачине Косова, Антонић каже:„Све је то било погрешно”.
Ваљда је тако речит и сликовит могао да нађе јачи и адекватнији опис оног што се догађало у Новом Саду, опис који би отклонио сумњу да постоји неодлучност и збрканост у „нашем приступу” том догађају, обогаћеном и оним ускликом о Пајтићу.
Ко се залаже за адекватну „косовску терминологију” морао би барем у истом тексту где то чини да трага и за јачом речју од речи– погрешно.
Али да је на томе остао не бих се дохватио ове теме и стао у ред оних који Антонићу траже трун у оку, а да у свом не виде пословично брвно. Али није стао.
Антонић пише да је по неким примитивним паролама које су извикиване та процесија „можда могла и да буде” фашистичка. Па наставља: „Али фашисти су макар били добро организовани”, док су ови деловали као „разбијена војска”. „На крају су се, пред црквом, у коју су преостали демонстранти желели да се склоне од полиције, двојица пијаних учесника чак и потукла!? Брука”.
Јасноје да аутор оно што се догодило на Косову инсистира да зовемо крађом или отимачином, најмање сецесијом, али није јасно да ли му је жао што новосадска хорда није била боље организована и шта је ту – брука. Што су били као „разбијена војска”, што су се двојица потукла, што су били пијани, или што се све то догодило?
Мислим да јавни делатници, не искључујући ту Антонића и мене, имају обавезу да у овим тешким данима и ровитим временима говоре попу поп, а бобу боб, а најпре да идентификују оне политичке снаге које охрабрују или потпирују већи или мањи хаос не би ли поправили рејтинг.
Војводина која ових дана има порођајни грч због уставног дефинисања степена аутономије посебно је осетљиво подручје. То као да су боље схватили они што су викали да је Пајтић усташа од оних који би требало да обезбеде регуларност и демократичност поступка.
Примедбе на неке од чланова војвођанског статута претварале су се временом у негирање идеје аутономије, напади на понуђена решења слабо су били мотивисани идејом да се решења поправе, већ најпре жељом да се поправе позиције у делу гласачког тела за које се још надају да би могло да порасте у социјалној и политичкој кризи која у Србији постоји. И која ће се, нажалост, још продубити у данима који долазе.
Не верујем да су се због тога она двојица испред цркве потукла, али некако слутим да су се од тога напили.
главни уредник недељника „Време”
Последњи коментари
EGOIZAM SRCA, a sa druge strane "PITI ILI NE PITI"?. Mnogi koji su dosli posle Picassa sanjali su da ce uglastim i isecenim ravnima , krivim linijama sa sasavim bojama, da ce svim tim nazovi apstrakcijama, probiti put ka slavi velikog, a i ka dobrima koja dolaze sa tom slavom( lepe zene, puno para, vile , vinogradi, postovanja i slava u domovini i van nje). Ali ne ide, Picasso osta na vrhu i mnogima i danas , a i meni zvezda koja sija, a nekima i nejasan covek, posledica neke mutne igre gde neki mocni odaberu jednog od svih i pokriju ga parama da bi umetnost ostala u senci interesa politike...kakva zabluda, a uz nju cesto ide i ono "PITI ILI NE PITI" a vecina se opija i tako lici na nekakve umetnike, sebi i onima koji ne shvataju da je umetnost rad, nauka i jaka disciplina. Na stranu sad da je tu potreban veliki kapacitet iz glave, a to se i te kako postuje, ali bez EGOIZMA SRCA, rodjen ne bi bio rodjen da bude to sto jeste, vec bi kao i svi nepronadjeni imao nekakav cilj( novac , zenske, muske, boemstvo i sto u kafani...), a prava umetnost ostaje onima koji su rodjeni sa potrebom za lepotom i koja im je u srcu. Tako je i sa svim ostalim stvarima, ima i pozitivnih i negativnih primera iz istorije, neki su prosvetljeni neki ostali u mraku EGA, a na nama je da se posvetimo radu i osecanju, a sve ostalo vreme radi. Samo trezno i bez bruke, jer pijani i buntadzije vodise kolo i ispred crkve, u parlamentu, na medijima, ne celu partija, pijani kudise , pijani sudise i zbog pijanstva bejahu osudjeni, a mi im placamo ceh. Valjda je potrebna javna osuda takvih i distanciranje od te lose putanje zalutalih dusa. Ziveo EGOIZAM SRCA i dajte mu snage da oplemeni svest, a interese ostavite za stednju i skromnost, Srbi moji najmiliji od svih milih.
Neverovatna je ogorčenost pojedinih na želju Vojvodine da sama raspolaže onim delom sredstava koje zaradi, koje joj ostaju posle junaopred poznatog ključa za poštenu raspodelu njenog prihoda, a ne prihoda koja joj se daje principom “prvo ti uzmem sve pa ti ja dajem koliko hoću”. Vojvodina je kupila svoju autonomiju pre nego što je Srbija I postala država. Što se američkog bombardovanja tiče to je zločin koji će se dugo pamtiti, ali od toga je veći zločin koji se dogodio na tlu Jugoslavije, a to je bombardovanje Vukovara I slovenačke televizije od strane JNA (u korist srpskih interesa) kao I korišćenje kasetnih bombi o čemu ovi vajni komentatori kukavički ćute, valjda tako sebi ispadaju pošteniji.
@ Ilarion Ruvarac, (20/02/2009, 14:42), prijtelju! I ne tvrdim da vasa kritika nije opravdana kada su u pitanju neki od pripadnika mog dragog srpskog naroda unutar jucerasnje ili danasnje BiH. Utoliko vise spopada me gnjev kada je rijec o srpskim izrodima s bilo koje strane Drine. Samo sto se nasa prekodrinska i vasa mjerila u "novoj" petooktobarskoj Srbiji razilaze kada je u pitanju kvalifikacija pojma "srpskih izroda". Za jedan nemali broj Srba u Srbiji, general Mladic je "ratni zlocinac" koji uz to licno kriv da Srbija nikako da se docepa clanstva u EU. Za nas listom on je heroj. Tako se kod vas rezonovalo i tvrdilo kada je bila rijec o Radovanu Karadjicu. Srbija je svoje kompletno vojno i civilno rukovodstvo izrucila haskom politickom "tribunalu" na milost i nemilost Nato zlocinaca. Da dalje ne nabrajam postpetooktobarske grehe danasnjeg rezima. Tako da vase, gospodine Ruvarac, nabrajanje prekodrinskih izroda i gresnika, jedva da mogu drzati "konkurenciju" u zlu prema svojoj drzavi i svom narodu masakriranog od vasih danasnjih zapadnih saveznika. I na kraju krajeva, sve sto ste naveli, i to nama bosanskim Srbima zamjerite s punim pravom - ne stoji niukakvoj vezi sa cinjenicom da je Beograd u 2. Svj. ratu bio rasadnik srpskih kolabolatera na strani njemackih nacista. Mi bosanski Srbi nismo sebi u tom vremenu smjeli niti mogli da "priustimo" ni jednog jedinog kolabokatera na strani nasih ubica i krvnika pavelicevih ustasa ili njemackog okupatora. A i to je bitna razlika izmedju vas i nas. Mi, da bi opstali, moramo da se borimo svim sredstvima, pa i oruzjem u rukama. Vi u Srbiji smatrate, kako je za vas opstanak umno i svrsishodno saradjivati sa okupatorom i sa aktuaknim neprijeljom, na pr. sa Nato, te ici u savez i boriti se na strani Nato protiv njegovih neprijatelja. Pa i onda kada su u pitanju iskreni prijatelji Srbije. Naravno, ne tvrdim da su Srbi u Srbiji takvi. Ali jesu odgovorni da se takvi nalaze na vlasti i drzavu tako kako opisah i vode.
