Који је то тренутак кад економска криза прераста у социјалну кризу? Кад настаје онај лом у људским главама кад идеју о бољој будућности и бољем животу људи замене за било коју идеју преко које могу да испоље незадовољство, очајање, гнев...

Нема тог економетријског податка који сугерише датум тог преврата, а посебно га нема у Србији која је и без економске кризе у стању перманентног социјалног превирања и политичког лутања.

То креће као лавина. Од мале грудве. Рецимо од узвика „Пајтићу, усташо!”.

Наши политичари и јавни делатници склони су да се играју ватром, али овај пут ватром се играју на бурету пуном бензина. Постоји ли, уопште, друштвена одговорност у описивању стања, креирању политике и јавног мњења или се из политичких ровова свет посматра преко нишана.

Без изразите жеље да изазовем полемику морам да се осврнем на јучерашњи текст Слободана Антонића, објављен у „Политици” на истом овом месту. Он је тврдио да се чак и на језичкој равни види колико неодлучности и збрканости постоји у „нашем приступу” самопроглашеној независности Косова.

Цитирам: „Углавном се говорило о ’годишњици независности’. Али, за Србију, 17. фебруара 2008. није проглашена независност, већ сецесија Косова. Да вам неко запоседне собу у стану и прогласи њено ’ослобођење’, свакако да се не бисте сећали годишњице ’ослобођења’ своје собе, већ годишњице њене ’узурпације’, ’отимања’”.

Антонић сликовито описује млако и „жалосно” државно-политичко (а мисли и на власт и на опозицију) понашање поводом годишњице овог догађаја и у употреби речи којима се описује стање налази потврду за свој став.

А онда, нешто иза тога, када описује дивљање на новосадским улицама, наводно протест против отимачине Косова, Антонић каже:„Све је то било погрешно”.

Ваљда је тако речит и сликовит могао да нађе јачи и адекватнији опис оног што се догађало у Новом Саду, опис који би отклонио сумњу да постоји неодлучност и збрканост у „нашем приступу” том догађају, обогаћеном и оним ускликом о Пајтићу.

Ко се залаже за адекватну „косовску терминологију” морао би барем у истом тексту где то чини да трага и за јачом речју од речи– погрешно.

Али да је на томе остао не бих се дохватио ове теме и стао у ред оних који Антонићу траже трун у оку, а да у свом не виде пословично брвно. Али није стао.

Антонић пише да је по неким примитивним паролама које су извикиване та процесија „можда могла и да буде” фашистичка. Па наставља: „Али фашисти су макар били добро организовани”, док су ови деловали као „разбијена војска”. „На крају су се, пред црквом, у коју су преостали демонстранти желели да се склоне од полиције, двојица пијаних учесника чак и потукла!? Брука”.

Јасноје да аутор оно што се догодило на Косову инсистира да зовемо крађом или отимачином, најмање сецесијом, али није јасно да ли му је жао што новосадска хорда није била боље организована и шта је ту – брука. Што су били као „разбијена војска”, што су се двојица потукла, што су били пијани, или што се све то догодило?

Мислим да јавни делатници, не искључујући ту Антонића и мене, имају обавезу да у овим тешким данима и ровитим временима говоре попу поп, а бобу боб, а најпре да идентификују оне политичке снаге које охрабрују или потпирују већи или мањи хаос не би ли поправили рејтинг.

Војводина која ових дана има порођајни грч због уставног дефинисања степена аутономије посебно је осетљиво подручје. То као да су боље схватили они што су викали да је Пајтић усташа од оних који би требало да обезбеде регуларност и демократичност поступка.

Примедбе на неке од чланова војвођанског статута претварале су се временом у негирање идеје аутономије, напади на понуђена решења слабо су били мотивисани идејом да се решења поправе, већ најпре жељом да се поправе позиције у делу гласачког тела за које се још надају да би могло да порасте у социјалној и политичкој кризи која у Србији постоји. И која ће се, нажалост, још продубити у данима који долазе.

Не верујем да су се због тога она двојица испред цркве потукла, али некако слутим да су се од тога напили.

главни уредник недељника „Време”