Кад сами себи подижемо самопоуздање и бодримо остатке националног духа у нама или кад нам се, због различитих потреба, остатак света у јавном говору обраћа с вером да би то нама могло да прија, Србија бива проглашавана најважнијом силом у региону. Изгледа да је Вук Јеремић у то поверовао. Испоставља се, међутим, да је главни проблем што се српски министар иностраних послова тако и понаша.

Није ми идеја да своје име допишем списку колумниста који су хвалили Јеремића (Владан Батић у „Блицу”, Слободан Антонић у „Политици”...), али признајем да ми се Јеремић све више допада, а сигурно више од британског парњака, оног Милибанда, који се пре десетак дана у Београду грешком представио као „искрени пријатељ Косова”. Није у глави премотао касету од претходног дана када је био у Приштини.

Јеремић не делује снисходљиво,а то је освежење на српској политичкој сцени чија се снисходљивост одсликава и на уређивачку политику неких медија. Један електронски је почетком недеље саопштио: Најновија вест – Серж Брамерц стигао вечерас у Београд! Ту је био крај вести, а могли су да додају да ли је опрао зубе пред спавање уочи сутрашњих разговора с београдским колегом, тужиоцем.

Дакле, није те вечери у Београд стигао марсовац или се изненада појавио Бред Пит, већ је чиновник међународног калибра дошао ту да преспава.

Претпостављам да је Јеремића понео успех у Генералној скупштини УН када је убедљиво изгласана подршка српској иницијативи да се испита правни основ самопроглашене независности Косова. Још тада му је замерено да се непримерено радовао, јер однекуд се подразумева да је посао дипломате да крије осећања, што је можда тачно али није нимало људски. Уосталом, од тог дана списку оних држава које су признале Косово као независну државу придружиле су се само три земље, две су изгледа морале, а не знам шта би Малезији.

Онда је Јеремића кренуло. Све чешће помиње неку „црвену линију” кад је реч о Косову, али је изгледа српска спољна политика успела да пребаци притисак на Приштину, што се догодило први пут од Рамбујеа. Европи је рекао да је Србији доста уцењивања – ја то, наравно, преводим, али је тако звучало– а Хрвате је ујео за срце усред Загреба правовременом најавом контратужбе Међународном суду правде због злочина у операцији „Олуја”.

Али, таква, хајде да кажем, агресивна политика има и своје негативне последице.

Једна је видљива у медијском говору. Толеранција није производ медијских кампања већ резултат политичког сазревања, али с мржњом и предрасудама је сасвим обрнуто. Умножавају се текстови у којима се понавља матрица бојкота овог пута хрватске робе и радњи и слабо се бирају речи о хрватским политичарима. Та врста агресивности делује као поплава и много је оних који тврде да је први чеп из бране извукао баш Јеремић.

С друге стране, замера му се, у дипломатским круговима, да својим иступима отежава преговоре о консолидацији политике у региону и чаршијско-политичке приче бујају због наводних притисака на Бориса Тадића да „пацификује” министра.

Нека врста потврде веровању да је Јеремић „кваритељ игре” објавио је јуче и новосадски „Дневник” преносећи инвентар притужби европских држава на Јеремићево понашање. Тај лист се позива на документ у који је имао увид и који је направљен након што су представници држава чланица ЕУ после годишњег извештаја Европске комисије о Србији одржали неколико састанака, на којима су износили своја виђења о њеном европском путу.

Немачки представници, на пример, те изјаве су оценили као „некоректне, али и штетне по Србију”. „Јеремић својим наступима ствара атмосферу у којој, шта год ЕУ да учини за Србију, то неће бити довољно и на тај начин за неуспехе своје владе унапред покушава да оптужи ЕУ”, сматрају немачке дипломате.

Ни Британцима се нису допали последњи Јеремићеви наступи, које су оквалификовали као „штетне како за стабилност у региону и улогу ЕУ тако и за саму Србију”,а, судећи по писању „Дневника” и други мисле слично.

Ова расправа о Вуку Јеремићу пада у време најављене скупштинске расправе о поверењу влади. Тешко је веровати да група која је то тражила може да сруши кабинет Мирка Цветковића, али се такве расправе обично користе и за реконфигурацију унутар владе. Врло брзо ћемо знати какав је одјек притужби на дипломатски стил Вука Јеремића. За наук остаје сазнање да дипломатским језиком није лако рећи оно што већина народа мисли.

главни уредник недељника „Време”