Кад сам пре 25 година одлучио да купим неку кућицу на овој страни Јадранског мора где год да сам је купио сада би била у иностранству. Пазарио сам је у Црној Гори из разлога који су били више финансијски него емотивни. Ове године сео сам у кола и пошао у иностранство, дакле у Црну Гору. Ово што следи врло су успутна запажања и аутор текста нема илузију да је открио било какву истину осим оне коју је осетио на сопственој кожи.

Србија и Црна Гора две су, дефинитивно, раздвојене државе али их чврсто повезују велике зелене муве што као бомбардери надлећу над чучавцима дуж пута од Београда до мора. Не сумњам да сам могао пронаћи и понеки сређен тоалет, али знате како је кад се вози. Потребе диктирају заустављање, посебно кад вам је сапутница децентна до оне мере да оне ствари не може да обави у природи. Дакле, једном смо били жедни, други пут уморни, па опет жедни, онда је једна кочница блокирала па се осећао мирис предње десне гуме, два пута је било реч о оној потреби, тек, у шест заустављања, што у Србији што у Црној Гори, призор је био исти: чучавац, као они из послератних возова, чега се старији читаоци сигурно сећају, опнокрилци из наслова овог текста и около тога брда пластичних кеса и флаша.

Између тих подухвата требало је прећи и границу. Најрадије бих ту реч ставио под наводе, али ако Уједињене нације признају њено постојање ко сам ја да се са тим спрдам. Са српске стране полицајац, обамро од врућине као механичка лутка, маше руком да се прође. После неколико километара краћа колона, као знак да с црногорске стране неко вежба строгоћу. Од три траке једна је – дежурна. Момак у униформи прегледа документа и већ пребирам по џеповима не бих ли нашао личну карту, кад се из супротног правца појављује нека "лада". Испоставиће се да је вози пријатељ дежурног "граничара" па се он окреће стражњицом колони коју би требало да контролише, протура главу кроз прозор возача "ладе" и о нечему чаврљају, а преко леђа маше повремено руком и показује нам да возимо даље. Добро дошли у Црну Гору.

Истина, нема томе пуно да смо се раставили из заједнице зелених мува и необичних, помало анахроних службених поступака, али сам ипак очекивао више, макар због примисли да путујем у иностранство.

Оно што чини главну разлику јесу путеви. Кроз Србију се пуно гради и поправља и то свакако радује човека, без обзира што се нагута прашине на повеликим деоницама пута и чека на семафорима који регулишу друмски саобраћај. После тих авантура још више га обрадује чињеница да су у Црној Гори путеви мање-више сређени и да су, у границама које су могућне због врлети, проширени и убрзани, а свакако су учињени безбеднијим. Али, чик, на целом том путу, од Београда до мора, да нађете неко место а да вам не буде непријатно да избаците ђубре из кола, осим уколико сте потпуно несвесни да ће ваша пластична кеса заувек витлати Златибором ако је спустите у жбуње крај пута.

Цела ова прича нема неко велико наравоученије осим указивања на доста баналну чињеницу да је мање времена потребно да се државе раставе а да је потребно пуно времена и труда да почну да се разликују.

Оно кад је Војислав Коштуница тврдио да није исто држава с морем и без мора само је делимично тачно и тачно је само ван јека туристичке сезоне. Сада то више личи на неку казну. Има овде, у Црној Гори, изрека која описује ову врсту туризма сасвим адекватно – "као кад гром удари у тополу", што ће рећи да је мравињак једнак оном као кад се топола, иначе шупље дрво, распукне па из њега измили све што природа може да замисли. Дакле, гужва је готово неописива и не бих саветовао Коштуници да дође на летовање а, судећи по таблицама и сведочењу познаника, државни развод нити је утицао на број оних који купују парадајз нити је допринео да се плаже боље очисте.

Сложенији феномени, попут стереотипних уверења, посебно су занимљиви. Уместо да се дохвате метле, овде се уз хладну лозу разматра теорија по којој ће руска мафија покуповати све што ваља. Има у тим причама и понешто потпуно неразумљивог поноса, подсвести о некаквој посебној величини, јер, ето, ни мање ни више него је руска мафија наумила да овде ужива. Глас трезвених, па и језик чињеница, слабо разбија овај стереотип, па се на указивање да купују куће и имања, хотеле и друге објекте, и Енглези, Ирци, Норвежани… одмахује руком као онај "граничар" што је срео пријатеља у "лади".

Пао сам једном у искушење да ту причу релативизујем разумљивом згодом која је постала опште место овдашње, не само књижевне епике, згодом о Кањошу који је млетачком дужду одбрусио, након његове примедбе о Кањошевом неугледном изгледу, да су бољи допали бољима. Односно, да је права руска мафија, о којој се овде испредају приче, већ купила имања на Азурној обали. Али, ко велим, у иностранству се треба пристојно понашати.

Главни уредник недељника "Време"