АГЕНЦИЈА БЕЗ ИНФОРМАЦИЈА?

Од 1. јануара 2010. године почиње да ради Агенција за борбу против корупције. Од овог државног органа очекује са да обави велики посао у процесу сузбијања корупције. Тим поводом желим да упозорим на проблем с којим ће се агенција вероватно суочити и поставим питање како агенција намерава да реши тај проблем.

Мислим да су овлашћења агенције преуска. По Закону о агенцији (усвојеном у октобру 2008), она би требало да се бави само корупцијом међу државним службеницима и то тамо где постоје основеза сумње да је државни функционер у сукобу интереса. Чини се, међутим, да се сукоб интереса примарно дефинише кроз имовинску карту функционера: ако се она увећа током службовања функционера, агенција ће имати увид одакле увећање и имаће овлашћење да казни функционера.

Али шта ако чин корупције обухвати награду која се не види у имовинској карти функционера? Претпоставимо да министар или директор јавног предузећа објави јавни конкурс (тендер) по хитном поступку о коме је обавештено само једно предузеће. Предузеће добије посао и заради велики профит, нудећи држави неповољну понуду. Претпоставимо да након тога дато предузеће награди функционера неком високом функцијом у самом предузећу. У том случају висока плата коју функционер може да добије јесте награда за намештени конкурс. Таква награда не мора нужно да се види у имовинској карти. Која су овлашћења агенције да испита такав случај?

Или узмимо други пример о коме се данас често говори. Када агенција почне с радом, она ће се бавити и надзором над финансирањем политичких странака. Будући да Закон о агенцији даје само извршна овлашћења, када се ради о сукобу интереса код државних функционера, поставља се питање како ће агенција надзирати финансирање политичких странака када не постоје дефинисана овлашћења за ту област.

Замислимо да политичке странке наредне године (када буду биле под надзором агенције) у финансијским извештајима поново пријаве донаторе који не постоје или који послују са губитком. Хоће ли агенција имати овлашћење да прегледа извештаје странака и утврди да ли су они лажни? Ако јој га неко да, хоће ли имати довољно велики буџет да плати квалификованикадар за такав посао?

Ова два примера отварају, по мом схватању, кључно питање за борбу против корупције: има ли агенција приступ релевантним информацијама који би јој омогућио да утврди да ли корупције уопште има? Приступ информацијама је кључан, јер политичари имају једну суштинску предност у односу на грађане који их бирају: они знају оно што обични грађани не знају. То се зове информациона асиметрија, односно информациона предност. Грађани немају приступ или не могу да разумејусложене процедуре одлучивања као што су буџет (трошење јавних средстава), стечај, управљање јавним предузећима или приватизација друштвених предузећа. Грађани не знају када се која предузећа продају, шта се у њима продаје, када се расписују конкурси, колике су плате директора јавних предузећа, колики су њихови приходи и на шта се они троше. Политичари (и њихова администрација) због информационе асиметрије увек се налазе у повољном положају, што ствара подстицај за злоупотребу положаја.

Да би агенција могла ефикасно да обавља свој посао потребно је да јој се омогући приступ свим информацијама које су доступне онима које агенција жели да контролише. Мислим да таква надлежност недостаје агенцији, али и још неким државним органима (повереник за информације, заштитник грађана) који чине део тзв. четврте гране власти и који су овлашћени да контролишу оне који владају.

Како ће агенција успети да реши тај проблем? Мислим да то може да се наслути из два недавна примера. У јулу је директорка агенције покушала да ступи у контакт са министарком финансија да би јој скренула пажњу како буџетом није предвиђено довољно средстава за рад агенције. Министарка није имала времена да прими директорку. Шта мислите како ће изгледати контакт агенције и неког министарства, директорке јавног предузећа или неке странке ако се буду истраживали конкурси, дозволе, квоте или донације странака? Подсетимо се, јавност још увек не зна зашто је бивши директор Железница Србије расписао конкурс за куповину половних вагона по хитном поступку. Ако до многих важних информација не могу да дођу повереник за информације и заштитник грађана, како агенција мисли да дође до њих?

Одговор можда може да се наслути из другог примера. Ових дана у јавности се води расправа о предлогу Закона о тајности података. Законом се успоставља принцип који је у пракси већ озваничен: ако неком органу не одговара да јавност има приступ некој информацији, онда тај орган може ограничити приступ тој информацији. То важи како за повереника, тако и за заштитника грађана. Агенција се не помиње, али верујем да се ограничење односи и на њу.

доцент на Факултету политичких наука