Влада Србије која је изабрана у јулу 2008. године самопрокламовала се као социјално одговорна влада. У лутању ка оптималном решењу за превазилажење постојеће финансијске кризе влада је коначно стигла до решења, али још увек не може да се каже како је оно у складу с принципом социјалне одговорности. У овом тексту покушаћу да објасним зашто је то тако.

У временима кризе, концепт социјално одговорне влада подразумева да најмања оптерећења треба да поднесу они који су у лошијем положају. Највећи трошак треба да поднесу бољестојећи, пропорционално и апсолутно. Они, додуше, у апсолутном смислу, то заиста и чине, јер се најављено пореско оптерећење односи на оне који зарађују више од 5.900 динара. Праведније би било, међутим, када би се зараде опорезовале по прогресивној пореској стопи. (То је стопа која расте како расте доходак.)

Зашто је то праведно, тј. зашто би то пре било у складу са принципом социјално одговорне владе? Зато што егалитарни либерал (прецизнији назив за некога ко верује у социјалну одговорност) мора да закључи како гранични проценат зараде богатијих има мању вредност од граничног процента зараде мање богатих и сиромашних. Замислимо две особе, Лошијестојећег и Бољестојећег. Лошијестојећи има зараду којом може да купи једну просечну потрошачку корпу. За разлику од њега, Бољестојећи може да купи, рецимо, десет потрошачких корпи. Један проценат додатног пореза на њихове зараде довешће обојицу у неједнак положај: Лошијестојећем ће један одсто додатног оптерећења закинути део једине потрошачке корпе коју може да купи. (Он би тада, рецимо, морао да се одрекне једног артикла – хлеба, млека, меса или јаја.) Насупрот томе, додатни један проценат пореза који се намеће Бољестојећем на његову плату лишава га више артикала из потрошачке корпе, али пошто он може да купи десет потрошачких корпи – део којег мора да се одрекне односи се тек на десету потрошачку корпу. Отуда је, идеално гледано, праведније да се Лошијестојећем уопште не наметне порез који би га лишавао дела једине потрошаче корпе коју својом зарадом може да купи већ да се део прихода који се губи неопорезивањем Лошијестојећег надомести вишим прогресивним пореским стопама за Бољестојеће.

По овом решењу, граница неопорезивог дела прихода морала би да се дигне прилично високо. То значи да би влада требало да се одрекне једног дела прихода који би стекла када би неопорезиви део био мањи, а пореска стопа јединствена. Како тај губитак може да се надомести? Један начин је да, осим на лошијестојеће и бољестојеће, принцип неједнаког пореског оптерећења примени и на запослене у јавном и приватном сектору. Оправдање за такав потез прилично је једноставно. Постојећа дебата око пореза односи се на попуњавање буџета. Из буџета се исплаћују само они који раде у јавном сектору. Било какав намет на њихове зараде са циљем попуњавања буџета подразумева ништа друго до премију за ризик који запослени у јавном сектору треба да плате да би исплата зараде биле редовна. То је сигурност са којом запослени у приватном сектору не могу да рачунају. Чини се стога праведнијим да запослени у јавном сектору буду оптерећенији од оних који раде у приватном, јер запослени у јавном сектору, у просеку, зарађују више од запослених у приватном.

Како видимо, социјална одговорност је скупа и захтева накнаду из неких других извора, али чини се да су они данас могући само теоријски. Рецимо, влада може да се задужи за 100 милијарди динара и тако реши проблем попуњавања буџета. То је прошле недеље најавио један министар. Али задужити се код комерцијалних банака данас је далеко теже него пре годину дана: кредити су данас не само скупи, већ и ретки. Питање је где би они могли да се нађу.

Влада може да почне озбиљније да размишља о променама на расходној страни и почне мање да троши. Текст који је јуче објавила „Политика” показује да влада у 2009. години може да уштеди преко 40 милијарди динара ако смањи дискреционе расходе. Питање на које би влада требало да одговори гласи: Шта је спречава да на такав начин уштеди свих 100 милијарди које су неопходне?

Влада, такође, може да прода још неко јавно предузеће, али због већ поменуте кредитне кризе у свету питање је где би се данас могли наћи купци. Све у свему долази се до овог закључка. Ситуација се погоршала, а положај лошијестојећих остаће какав је био пре инаугурације ове владе. С обзиром на то да је прогресивна пореска стопа на зараде отпала као решење, сва је прилика да од социјалне одговорности неће бити ништа.

Доцент на Факултету политичких наука у Београду