У Србији се неко време у јавности води полемика о томе да ли треба да се пређе са пропорционалног на већински изборни систем. Тај прелазак подржавају неки интелектуалци, као и неки политичари из већих странака. У овом тексту износим своје аргументе за задржавање пропорционалног система.

Разлог због којег политичари већих странака заговарају прелазак на већински систем јасан је: већински систем иде у корист већим странкама, а мале странке приморава да се удружују у веће или да се угасе. Замислите да је држава издељена на сто изборних јединица у којима се бира по један кандидат. Једноставности ради, замислите да је у свакој изборној јединици кандидат странке А освојио око 51 одсто гласова, кандидат странке Б 49 одсто. По пропорционалном систему, ови проценти би се, мање-више, пресликали у скупштини: странка А добила би 51 место, странка Б 49. По већинском систему, међутим, само би кандидати странке А ушли у скупштину: странка А би са 51 одсто гласова освојила 100 одсто места у скупштини. (Нешто слично десило се у Србији 1990. године када је СПС са 44 одсто освојених гласова добио чак 77 одсто места у скупштини.) Јасно је, дакле, да већински изборни систем иде у корист највећој странци или странкама.

Као што видимо, већински систем је неправеднији од пропорционалног. Али он има и неке предности: скупштина која је изабрана по већинском систему омогућава стабилнију владу и мању јавну потрошњу, јер ће у њој бити мањи број странака. Поједностављено речено, што има више страначких интереса које треба намирити, владајућа већина мора да прави више уступака. Узмите за пример оно што се десило крајем 2008. године: због чињенице да се у влади нашла странка пензионера, пензије су повећане за 10 одсто, чиме је додатно оптерећен буџет. Да те странке није било у скупштини и влади, владајућа већина вероватно не би била приморана да донесе такву одлуку. Да су избори у Србији у мају 2008. организовани по већинском изборном систему, странка пензионера (и многе друге мање странке) вероватно уопште не би ушла у скупштину или владу.

Висока јавна потрошња вероватно би се сузбила преласком на већински систем, али је цена која би за то требало да се плати превисока. Већински изборни систем онемогућио би праведност представљања бирачког тела. Он има тенденцију да страначки систем своди на двостраначки, чиме би један значајан део бирачког тела остао непредстављен. С друге стране, постоје ефикаснији механизми којима је могуће смањити јавну потрошњу: уместо промене изборног система могуће је донети закон којим би се буџетски дефицит ограничио на три одсто БДП-а, а сваки додатни проценат задужења захтевао већу већину у скупштини. (Рецимо, за дефицит од четири одсто захтевала би се већина од 60 одсто, за дефицит од пет одсто већина од 70 одсто).

Остаје и други проблем – стабилност. Али и за њега постоји решење којим се може избећи промена изборног закона. Да би се задржао пропорционални систем, а омогућила стабилнија извршна власт, потребно је ојачати улогу председника и дати му јасна овлашћења вођења политике (економске, социјалне, културне, спољне итд). Тако функционишу, рецимо, амерички, фински или француски председник: преседник доноси главне одлуке, а влада или кабинет су му помоћници са којима се консултује. (Тако се у великом броју случајева понаша и председник Србије, иако му Устав Србије то не дозвољава.) Када постоји чистији председнички систем у коме се посебно бира скупштина, а посебно председник, онда грађани знају да њихов глас за ова два тела није исти: у скупштину се бирају они који их представљају; за председника се бира онај ко ће водити политику. Тако би се истовремено добиле ,,пропорционална” скупштина и стабилна извршна власт.

Постоји још један начелан став о томе како да се одлучимо између пропорционалног и већинског система. Он се тиче схватања демократије. Мишљења сам да је демократија политички систем у коме влада има задатак да обезбеди добра и услуге које тржиште није у стању да обезбеди ефикасно. Да би постигла тај циљ, влада мора да зна шта политичка заједница жели. Отуда је циљ конституисања скупштине откривање друштвених преференција о квантитету и квалитету услуга који нека заједница жели, те како она за то жели да плати. (Рецимо, ако већина сматра да је праведно подићи пензије за још 10 одсто у наредној години, а пропустити улагање у обданишта, онда демократија треба да омогући откривање такве друштвене преференције.) Суштина демократије јесте да одговор на таква питања дају сами грађани. Већински систем смањује могућности за откривање таквих друштвених преференција; пропорционални их увећава.

доцент на Факултету политичких наука