Зашто ће у наредном периоду популарност Српске напредне странке још више порасти? Како Демократска странка може ту популарност да неутралише, а како СНС може да се идеолошки профилише?

Од пада Слободана Милошевића доминантно јавно мњење кретало се између два екстремна вредносна система: политике бескомпромисних европских интеграција и политике српског националног достојанства. Највише грађана желело је остваривање обе ове политике. То показују истраживања јавног мњења у последњих неколико година. По тим истраживањима, огроман број грађана жели да Србија постане чланица Европске уније. Ипак, ако истим тим грађанима поставите питање „Да ли сте за улазак Србије у ЕУ под условом да је цена за то изручење Ратка Младића или губитак Косова?”, број оних који безусловно желе да Србија постане чланица Европске уније знатно опада. Највећи број гласача у Србији понаша се као тзв. средњи гласач, тј. онај који жели „најбоље од оба света”.

Од 2004. године, неке политичке странке „намирисале” су такво расположење грађана и прилагодиле томе своје понашање. Највише су успеха имале странке које су некако успевале да помире оба вредносна екстрема, чак и када су она била неспојива. Странке које су се залагале за само један екстрем биле су потискиване на маргину.

Политику баланса два екстрема једно време је водио Војислав Коштуница, који је покушавао да се представи као реформатор и европејац, али који истовремено води рачуна о српским националним и државним интересима. За њим је кренуо и Борис Тадић који, од када је први пут изабран за председника Србије 2004. године, покушава да нађе место на средини политичког спектра, држећи се баланса између европског и националног усмерења. Како је Тадић успео да се, поред Коштунице, нађе на средини бирачког спектра? Тако што је успео да неутралише „ексклузивност” Коштуничиног националног педигреа. Сваки пут када би Коштуница рекао „Србија никада неће дати Косово”, Тадић би то поновио. Отуда оптужбе за издају, којим је народњачка коалиција у мају 2008. покушала да ослаби Тадићеву позицију, нису пале на плодно тле.

Како је Тадић успео да избаци Коштуницу из средине спектра? У ствари, Коштуница је сам себе избацио тако што је током изборне кампање за мајске изборе 2008. године отишао ка једном екстрему (политика косовског мита) и потпуно напустио политику европских интеграција. Од почетка 2008. године, ДС је једина странка која се налази на средини политичког спектра – истовремено се залажући за улазак Србије у ЕУ и одбрану Косова – што објашњава њену велику популарност током 2008. и 2009. године.

Међутим, од када је крајем 2008. године основана Српска напредна странка, она покушава исто оно што је ДС урадио са ДСС-ом и Војиславом Коштуницом: балансираном политиком унутар које се подједнако залаже за европске интеграције и национално достојанство, СНС покушава да неутралише европски педигре ДС-а и усели се на центар политичког спектра, удварајући се средњем гласачу. Када год Тадић каже „Европа”, то исто понове Николић и Вучић. Већ сада између СНС-а и ДС-а у вези са питањем политике европских интеграција готово да нема разлике. Последица тога је да грађани на наредним изборима сасвим сигурно неће насести на причу застрашивања повратком у деведесете. Сада када су радикали веома ослабљени и када нема страха од повратка у деведесете, популарност ДС-а мора да опадне, а популарност СНС-а да порасте. Да је то заиста тако, показало се на недавно окончаним локалним изборима на Вождовцу и у Земуну.

Има ли ДС добар одговор на ово јачање напредњака и сопствено слабљење? Има. Прво, сви су изгледи да ДС неће поступити као ДСС. ДС неће кренути ка једном екстрему и тако се „упуцати у ногу” као Војислав Коштуница. Друго, ДС ће у 2010. години имати најмање два опипљива успеха од своје европске политике: укидање виза за путовање у земље ЕУ и додељивање Србији статуса кандидата за чланство у ЕУ. Успех проевропске владе коју води ДС, комбинован за тврдим ставом како Србија никада неће дати Косово, одржаће популарност ДС-а и релативизовати успех СНС-а.

То наравно не значи да ће СНС да се одрекне политике европских интеграција. Али да би покушао да задржи и увећа популарност коју је стекао ове године, он ће покушати да ДС напада на оном терену на коме ДС не може да понуди никаква решења. То су корупција и економска политика.

ДС нема добар одговор на решење проблема корупције. Већина грађана неће још дуго веровати да се против корупције може борити вербалним кампањама председника републике и министра полиције које се завршавају хапшењем председника општина и школских наставника. Рат против корупције добија онај ко успостави систем установа који ће спречити корупциону добит мерену стотинама милионима евра, а не митом од 80 евра.

Коначно, после окончања кризе и привредног опоравка који би могао да уследи 2010. године, привреду Србије чека реформа фискалне политике. Наша привреда не може да поднесе оволику јавну потрошњу, због чега ће бити неопходно да се у 2010. започне са реструктурисањем јавне потрошње кроз реформу финансирања пензионог фонда и увођење прогресивног опорезивања. Чини се да ДС не придаје много значаја овим питањима. То је прилика за СНС да изгради репутацију странке која штити нижи средњи слој, мале привреднике, губитнике транзиције и пензионере, али није екстремна.

доцентнаФакултету политичких наука у Београду