Финансијска криза која је прошле јесени захватила цео свет у Србији се специфично манифестује. Док је у највећем броју земаља које су најтеже погођене кризом главни проблем како пронаћи кеш и подстаћи агрегатну тражњу, у Србији је највећи проблем како привреду сачувати од нежељених ефеката превисоке агрегатне тражње – инфлације и високих каматних стопа.

Због чега, рецимо, у условима опште несташице новца, рестриктивније фискалне политике (пре договора са ММФ-ом план је био да буџетски дефицит буде шест одсто) и падајуће референтне каматне стопе – што су све услови који би требало да појефтињују новац – у Србији не падају каматне стопе? (Иако је Народна банка у априлу снизила референтну каматну стопу са 17,5 одсто на 14 одсто, чак осам банака је након тога повећало кредитну маржу у распону од 0,75 одсто до 2,5 одсто.) Зашто се домаће комерцијалне банке пре одлучују да позајмљују новац Народној банци и држави него привреди и становништву?

Ја нудим два објашњења. Оба су у основи политичка: прво се односи на споро реформисан правни систем; друго на став који држава има према великим привредницима.

Како је познато, каматна стопа зависи од процене ризика земље у којој банка послује: што је ризик већи, виша је и каматна стопа. Ризик земље је сложен појам који може да обухвата различите аспекте, али мислим да су најважнији они који се тичу ризика банкарског сектора и привредне структуре. Банке јесу ликвидне, али се уздржавају од позајмљивања грађанима и привредницима, јер нису сигурне да ли ће име се новац вратити. То неповерење произилази из неповерења у правни систем. Банке су сасвим у праву: према студији Светске банке, „Doing Business in 2009.”, у Србији је у просеку потребно две године да бисте правном санкцијом присилили на поштовање уговора оног ко не жели да се држи уговорне обавезе. Што је још горе, око 30 одсто средстава које желите да накнадите морате да потрошите на примену уговора. Правни систем у Србији је један од најнеефикаснијих у региону. Отуда се банке пре одлучују да новац уложе у државне обвезнице или да га позајме Народној банци по каматној стопи од 14 одсто. Ни држава није савршено сигуран дужник, али се ипак чини сигурнијом од привредника и грађана.

Али зашто банке не верују привреди? Разлози за то су вишеструки. Најважнији је тај што наши привредни субјекти послују са губитком. Према Саопштењу о пословању привреде у 2008. години (објавила НБС у мају), наша привреда послује са нето губитком од 393 милиона евра (У 2007. години пословала је са нето добитком од 521 милион евра.) Осим тога, преко 62.000 привредних субјеката је у дуговима чији се рок отплате непрекидно пролонгира (што само потврђује претходно изнету тезу о лошем правном систему унутар кога не можете да наплатите дуг). Да ли бисте позајмили новац некоме ко је у дуговима и послује са губитком? Вероватно не бисте. Не би ни банка.

Домаћа привреда више није привреда у којој доминирају друштвена предузећа. Приватизација је мање-више окончана и сада постоје само државна и приватна предузећа. Зашто онда она масовно послују са губитком? Код државних предузећа ствар је јасна: та предузећа не могу да пропадну. Колико год њима лоше управљали, држава (домаћа или страна) увек ће стајати иза вас. Управници државних предузећа, поред тога што немају квалификација, једноставно немају мотив да се труде да послују са добрим резултатом и избегавају ризичне одлуке.

Сад долази оно најважније: притисак да остваре добар резултат и да избегавају ризик (који настаје неплаћањем дугова) не осећа ни највећи број већих приватних предузећа. Држава је највећи дужник, чиме приватним предузећима шаље поруку: „Ако може држава, што не бисте и ви”. Осим тога, највећи број великих приватника верује да ће се, ако буду пословали са губитком као и државна предузећа, на крају ипак некако извући. Филозофија која води велике фирме је: „Превелик сам да бих пропао”. Влада и држава непрекидно подстичу такво размишљање. Ако послујете лоше, спасиће вас селективно примењивање закона о стечају. Рецимо, према подацима трговинских судова, у 2008. години у стечај је отишло свега 506 предузећа (што чини мање од 0,01 одсто укупног броја предузећа). У привреди у којој 58 одсто предузећа нема новац да враћа дугове на време и узима кредите за ликвидност (а не за производњу) чини се да је то премало.

Држава би, дакле, требало да промени свој став према губиташима. У државним предузећима требало би да се бирају квалификовани управници који могу да буду кажњени за лош рад, а велика приватна предузећа, ако послују лоше, треба да пропадну. Сада, међутим, није време за храбре потезе. Али када криза прође, доћи ће поново време за радикалније резове у привреди. Ако послују лоше, (барем неки) велики морају да пропадну, ма колико то болно било. То не мора нужно да има негативне социјалне и политичке последице. Ако привреда у 2010. и 2011. години буде изашла на пут опоравка, они који изгубе радно место наћи ће ново, а они који су пословали лоше у једној привредној грани наћи ће другу привредну грану у којој ће моћи да покажу колико заиста вреде.

доцент на Факултету политичких наука