Šta mislite o kvalitetu taksi usluga u Beogradu? Ja mislim da su prilično loše. Cene su visoke; ako želite da se prevezete na kraćoj relaciji, operaterka će vam reći da „nema slobodnog vozila”; kada padne kiša (i kada naglo poraste tražnja za taksi prevozom) taksi ne može da se nađe ni za duže relacije; veliki broj registrovanih taksi vozila je u lošem stanju; u gradu postoji veliki broj „divljaka” (oko tri hiljade), taksi vozila koja nemaju dozvolu i koja naplaćuju paprene cene za svoje usluge; konačno, ako ste žensko i imate manje od 25 godina, velike su šanse da u taksiju doživite neprijatnost.

Za razliku od toga, u manjim gradovima, Kruševcu, Aranđelovcu ili Pančevu, taksi usluga je jako dobra. To otuda što je u Beogradu taksi usluga regulisana, a u tim gradovima nije. U ovom tekstu želim da objasnim kako kontrola tržišta taksi usluga u Beogradu snižava kvalitet usluga i zašto bi deregulacija dovela do njihovog unapređenja.

U Beogradu je cena taksi usluge pod kontrolom: taksisti, za razliku od, recimo, frizera ili masera, ne mogu da vam naplaćuju cenu koju žele, već onu koju im je odredio grad (start 129 dinara, kilometar 49). Pod kontrolom je i broj taksi vozila – sada ih ima 7.861, a udruženja zahtevaju da se broj smanji na 4.500.

Posledica takve politike kontrole cena i broja vozila jeste loša taksi usluga. Zbog ograničenog broja vozila nema konkurencije. Taksisti imaju zagarantovan prihod, što ih demotiviše da rade bolje (voze kraće relacije) i ulažu u obnovu voznog parka. Ograničen broj vozila stvara oskudicu. Kada postoji oskudica, korisnici koji su spremni da plate taksi prevoz ostaju bez taksija. Mnogi tada moraju da potraže taksi na crnom tržištu, čime rizikuju da ih „divljaci” odrape.

Osim što je usluga loša, politikom regulacije krši se ustavno pravo građana na rad. Član 60. Ustava Srbije kaže da su „svima pod jednakim uslovima dostupna sva radna mesta”. To ne važi za taksiranje. Ako osoba koja ulazi na tržište rada želi da otvori restoran, država (ili grad) mu to neće braniti. Ako želi da taksira, tu već postoji pravna prepreka: u Beogradu možete dobiti dozvolu za taksiranje jedino ukoliko se nje prethodno neko odrekne.

Postoji li ekonomski razlog za ovakvu kontrolu cena i vozila? Ja vidim samo politički: grad ne može da se odupre pritisku taksi udruženja. Udruženja pristaju na ograničenje cena (što im nije problem jer su cene više od tržišnih), a zauzvrat od grada dobijaju garanciju ograničenog broja vozila, čime se smanjuje konkurencija. To se zove monopol.

Da bi se opravdao monopol, u javnosti se često plasiraju dva razloga. Prvi, po kome se naučno može utvrditi koliki je broj vozila potreban Beogradu. Drugi, po kome je niska cena u interesu Beograđana, jer je taksi usluga javno i bazično dobro. Razmotriću oba ova argumenta, jer mislim da su oba pogrešna.

Privredni sistem u kome se „tačno zna” koliko je nečega potrebno proizvesti zove se socijalizam. Svi znamo kako je taj „superiorni” sistem završio. Za razliku od toga, u tržišnoj ekonomiji nivo proizvodnje i njihovu cenu određuje tržište, tj. tržišna potražnja. Načelno, tržište će bolje odrediti broj taksi vozila potreban Beogradu.

Argument da je taksi usluga javno dobro takođe ne stoji. (Javno dobro je ono dobro koje tržište ne može da obezbedi, pa ga onda obezbeđuje država.) Slobodno tržište je apsolutno sposobno da obezbedi pristojnu taksi uslugu. (Možete da proverite u Kruševcu, Aranđelovcu ili Pančevu.) Potrebno je ukloniti ograničenja i ukinuti monopol. Kao što u Beogradu ima dovoljno električara, automehaničara ili zubara, tako će biti dovoljno taksi vozila.

Konačno, zašto bi taksi usluga bila bazično dobro? Bazična dobra su ona bez kojih je preživljavanje pojedinca otežano (hrana, voda, sklonište, bezbednost, rad itd.). Svakako da sposobnost kretanja spada u bazično dobro, ali za tu potrebu grad je obezbedio gradski prevoz koji je među najjeftinijima u Evropi i koji može da priušti svako. Zašto bi ga dodatno obezbeđivao taksijem? Onaj ko ima niža primanja ima zagarantovanu bazičnu uslugu prevoza po nižoj ceni u gradskom prevozu; onaj ko želi da se vozi brzo i udobno, ali je za to spreman više da plati, trebalo bi da na tržištu nađe i takvu uslugu (na sličan način je regulisano tržište hleba). Konačno, ako je taksi usluga zaista bazično dobro, kako objasniti da je država ograničila ponudu takve usluge?

Grad Beograd treba postepeno da napušta politiku regulacije broja vozila i cena taksi usluga. Tržište tih usluga treba da bude slobodno: cene i broj taksi vozila treba da se određuju po principu ponude i tražnje. Tako će svi biti zadovoljni: taksisti, koji će moći da naplate tržišne cene, „divljaci” koji će početi da taksiraju legalno (po tržišnim cenama), građani koji će vremenom dobiti bolju uslugu, i država koju niko neće moći da optužuje da održava monopole i krši ustavna prava svojih građana. Svi će biti zadovoljni. Osim onih koji smatraju da na tržištu taksi usluga ne sme da bude konkurencije.

docent Beogradskog univerziteta