Kako se čulo pre neki dan, NBS predviđa da će pad BDP-a u 2009. godini iznositi između pet i sedam odsto. To je već treći put da neka od nadležnih institucija revidira kretanje BDP-a u ovoj godini. (Pre toga se predviđao rast od 3,5, potom pad od dva odsto.) Nove će procene verovatno zahtevati nove mere ekonomske politike. Kakve bi one mogle da budu ako ispadne da je analitička služba NBS u pravu? Vlada će morati da revidira nedavno zaključeni sporazum sa MMF-om u pravcu uvećanja budžetskog deficita, a deficit će verovatno morati da se finansira uvećanjem stope PDV-a.

Iako je sa MMF-om dogovoreno da budžetski deficit iznosi tri odsto BDP-a, pitanje je da li je postojeća fiskalna politika dovoljno ekspanzivna da podstakne agregatnu tražnju ukoliko se situacija u drugoj polovini godine pogorša. Ako je suditi prema onome što se trenutno dešava u evropskim privredama, izgleda da će samo tri članice EU – Finska, Kipar i Luksemburg – uspeti da u ovoj godini ispoštuju standard EU po kome budžetski deficit ne sme da prelazi tri odsto BDP-a.

Zabrinutost za to da li je mera ekspanzivnosti fiskalne politike dobro pogođena tim pre je izraženija što NBS, čini se, nema nameru da dodatno razlabavljuje monetarnu politiku. Iako je 22. aprila NBS spustila referentnu kamatnu stopu na 14 odsto, to je i dalje ubedljivo najviša referentna kamatna stopa u Evropi. Visoka referentna kamatna stopa NBS kredite komercijalnih banaka (odakle bi trebalo da se podstakne agregatna tražnja) i dalje čini teško dostupnim.

Kao što je poznato, zakonska obaveza NBS je da drži inflaciju pod kontrolom. Ima li u uslovima krize brige za inflaciju? Ako se pogledaju podaci za mart i april, primećuje se ponovno ubrzanje opšteg nivoa cena. (Inflacija u martu je na godišnjem nivou iznosila 9,5 odsto, što je za pola procenta ispod gornjeg ekstrema ciljane inflacije NBS.) S obzirom na to da se u istom periodu primećuje i smanjenje novčane mase i smanjenje deficita na tekućem računu (koji će, prema prognozama Ekonomist intelidžens junita u 2009. pasti na 11,9 odsto BDP-a), čini se da je povećanje cena iz marta i aprila najverovatnije posledica pesimističke procene situacije domaćih privrednika i trgovaca, a ne povećanja novca u opticaju. Taj trend će verovatno uskoro morati da se obrne, nakon čega bi NBS imala prostora za dodatno sniženje referentne kamatne stope.

Ako bi se vlada u drugoj polovini 2009. godine odlučila za veći deficit, ostaje da se vidi kako bi on mogao da se finansira. Čini se da se sve manje može računati na nove prihode, jer podaci za mart 2009. pokazuju da su prihodi države, umesto da porastu, opali u odnosu na mart 2008. za 7,5 odsto. U takvoj situaciji ne čini se previše realnom najava da bi jedan od načina finansiranja deficita moglo da bude podizanje stope PDV-a. Osim toga, dizanje stope PDV-a rešenje je koje bi po pravilu trebalo da se izbegava u uslovima u kojima je neophodno podstaći agregatnu tražnju. Načelno, veća stopa PDV-a dodatno poskupljuje proizvode, što obeshrabruje potrošače da ih kupuju. Veća stopa PDV-a bila bi dobro rešenje jedino ukoliko bi se primetilo da domaći proizvođači, zbog opšte nestašice novca koja bi rezultirala u smanjenoj kupovnoj moći stanovništva, nisu znatno podigli cene.

Čini se da bi bolje rešenje bilo dodatno zaduživanje države. Država je to već počela da radi putem prodaje trezorskih zapisa. Takvo finansiranje deficita, međutim, ima svoja ograničenja i opasnosti od kojih je najvažnija ona kojom se, zbog velike tražnje države, kamatna stopa kod komercijalnih banaka gura naviše, što poskupljuje kredite privredi i stanovništvu. To znači da bi najpoželjnije bilo da se deficit finansira dodatnim zaduživanjem u inostranstvu. Međutim, krediti su i napolju retki i skupi. Osim toga, kreditni rejting Srbije je nizak, a Srbija je već prilično zadužena zemlja. (Ekonomist intelidžens junit predviđa da će u 2009. ukupan spoljni dug porasti na 75 odsto BDP-a sa sadašnjih 58 odsto).

Ne čini se ni da je izvodljivo rešenje uzimanje kredita od Kine ili Rusije. Kinezi su već jednom finansirali naš budžetski deficit krajem devedesetih godina. Još se ne zna da li smo im taj kredit vratili. Na drugoj strani, Rusija daje povoljne kredite samo svojim satelitima (Kirgistan, Uzbekistan), što znači da za takvu vrstu kredita mora da se plati politička cena. Teško je pretpostaviti da je sadašnja vlada spremna za tako nešto.

Najizvodljivije i istovremeno najpravednije rešenje podrazumevalo bi poresku reformu koja bi uvela progresivno oporezivanje: zašto bi mala preduzeća i banke plaćali isti porez na korporativnu dobit? Ili, na primer, male prodavnice i Maksi diskonti? Takva poreska reforma, međutim, zahteva vreme. Tako da se čini da će, ukoliko se kriza u drugoj polovini godine produbi, povećanje stope PDV-a zaista biti „krajnja”, ali istovremeno i jedina izvodljiva opcija.

docent na Fakultetu političkih nauka