Реч адвокат потиче од латинске речи advocatus, што у преводу значи онај који је дозван у помоћ. Вековима је ова стара професија била последњи бедем који је штитио појединца од државне свемоћи, а понекад и самовоље. Из тог разлога се адвокатура временом развила као потпуно самостална професија, а њени прописи и кодекси су настајали у оквиру самог еснафа, као начин да се сачува независност. Многе велике историјске личности, као што су Демостен, Цицерон, Томас Мор, Ганди, Кастро, Мандела, Франц Кафка итд, биле су по професији адвокати. Слобода и креативност њиховог занимања, као и познавање живота и људских судбина, инспирисало је ове великане на дела која су оставила печат у историји. Адвокати су често иступали као једини истински представници народа, због чега су били прогањани, попут браће Грах – народних трибуна из доба римског царства.

У нашој земљи адвокатура је пролазила кроз изузетно тешке периоде: окупације, ратове, насилне промене режима, диктатуре... Од тренутка када је др Михајло Полит-Десанчић бранио пред Окружним судом у Будимпешти Светозара Милетића до суђења Дражи Михаиловићу, на коме су адвокати одбране Никола Ђонвић и Драгић Јоксимовић имали статус народних издајника. Међутим, адвокатура је успела да преброди све историјске вртлоге, све до уласка у транзициони период и преласка на либерални капитализам, када је свеопшта ерозија вредности и те како утицала на углед и независност ове професије. Иронично, ни апсолутистички режими Броза и Милошевића, који су настојали да контролишу сваки сегмент наших живота, нису имали намеру да упропасте адвокатуру, тако да се данас многе старије колеге са сетом присећају тих „златних” времена. Било је потребно изборити се за правну државу и владавину права да бисмо коначно постали обесправљени.

Никада раније адвокати нису морали да стоје погурени на цичи зими, испред залупљених врата државе. Никада раније држава није донела Закон о адвокатури с намером да ограничи слободу нама чије је занимање и дужност да се боримо за права и слободе других. Нови закон о адвокатури, који су написали Министарство правде и шачица „адвоката”, који су издали своје колеге и струку, прети да браниоце и пуномоћнике претвори у обичне мастиљаре са црним рукавима. Намера државе је да потпуно регулише начин рада и избор органа адвокатских комора у Србији, што је некада била искључива надлежност струке и њених интерних правила. Желе да нам нареде како треба да дишемо, и тиме потврђују Кафкине речи: „Закон, наиме, заправо и не допушта обрану него је само трпи, а спорно је чак и то треба ли то место у закону протумачити тако да се обрана уопште трпи. Стога, строго узевши, тај суд уопште не признаје адвокате, и сви они који пред тим судом наступају као адвокати, заправо су само надриадвокати”.

Нови закон о адвокатури отвориће врата српске адвокатуре разним надриадвокатима и корпоративним крвопијама. Омогућиће странцима да се без икаквог реципроцитета баве адвокатуром на територији Србије. Ми ћемо и даље ићи да чистимо њихове улице, а они ће се шепурити по нашим судовима, приватизовати наша предузећа, крчмити наше ресурсе. Држава ће учинити све да они буду у предности. Нови закон ће увести обавезно осигурање од професионалне одговорности, које домаћи адвокати-почетници неће моћи да плате; повећаће дажбине које ће нас гурнути у банкрот. Појединци се више неће бавити самосталном адвокатуром него ће молити Бога да их запосли нека велика адвокатска корпорација са обавезна два-три презимена у називу. На све то, нови закон о кривичном поступку увешће и додатна ограничења за младе адвокате: адвокати неће моћи да поступају пред вишим и апелационим судовима без пет година радног искуства, а пред Врховним касационим судом – без седам година! У преводу, не можемо више да радимо за себе већ искључиво за некога. А тај неко су адвокатске компаније које стоје иза ове „реформе”.

Читајући овај текст, сигурно се питате због чега се све ово догађа. Многи од вас сматрају да је ово ексклузивни проблем шачице људи, и да ви немате ништа с тиме. Вероватно имате лоше мишљење о адвокатима, које смо, признајем, често и сами заслужили. Доста тога је и производ негативне кампање коју држава води против наше професије. Међутим, суштина је да власт преко новог закона о адвокатури жели да контролише један слободни део нашег друштва, који не зависи од њених догми. У Индији је један адвокат одлучио да живи аскетским животом и сам шије своју одећу, што је довело до ослобођења од колонијалне власти. Они који контролишу свет и наше судбине не желе да се поново појави неки Ганди. Они би да нас све прикључе у Матрикс, да будемо батерије за корпорације и да не правимо никакве проблеме. Иако можда мислите да ово није ваш проблем, тражим од вас да сагледате ширу слику. Да нам се не догоди нова народна: „Кадија те тужи, кадија ти суди, кадија те брани”.

члан групе ,,Београдски синдикат”, адвокат