Српска војска формално је неутрална, што је и потврђено резолуцијом Народне скупштине од децембра 2007. Након силних ратова у којима смо учествовали, бомбардовања и разарања земље, и коначно НАТО окупације Косова и Метохије, ово је био једини логичан избор. Када се мало загребе испод површине, међутим, неутралност је само маркетиншки трик мудро смишљен како би задржао рејтинг владајућим структурама. У стварности, НАТО је једини војни савез са којим ВС интензивно сарађује и полако се припрема да постане његов саставни део. Реформе које се врше у нашем систему одбране потпуно су усмерене ка испуњавању стандарда НАТО-а. Наши официри и кадети обучавају се у војним школама у САД, где по тврдњама домаћина постижу изузетне резултате. Полако али сигурно спремамо се и за мировне операције и војне вежбе у којима ће ВС учествовати у оквиру НАТО Партнерства за мир. Министар одбране Драган Шутановац одавно је кибицовао на састанцима земаља чланица Америчко-јадранске повеље коју су потписале све државе у региону које су постале или тек треба да постану чланице НАТО-а.

Поред ових очигледних корака ка чланству у алијанси, домаћи политичари упорно одбијају да говоре о својим намерама. Сећање на жртве, касетне бомбе и осиромашени уранијум определило их је за препредену тактику, по којој се декларативно говори о сарадњи са целим светом, док се иза леђа јавности земља ,,на прстима” уводи у НАТО. Важно је да се не окрњи углед председника Тадића и демократског режима који он предводи. Народ се најчешће обмањује изјавама како чланство у НАТО уопште није на менију, јер нас НАТО није ни позвао да му се прикључимо. Ово је наравно тешка неистина јер су све најновије чланице из нашег окружења јасно показале намеру да ступе у чланство. Након испуњавања стандарда и спровођења потребних реформи (Србија), прво долази до потписивања Акцијског плана за чланство – МАП (Црна гора, Македонија), да би на крају уследио званичан позив за приступање савезу (Хрватска, Албанија). Страни званичници су свесни деликатности ситуације у којој се налази влада у Србији, па зато не појачавају притисак већ само упућују срдачне и ненаметљиве позиве на сарадњу. Из изјава америчких дипломата у Београду, међутим, јасно се види да је намера да и Србија ускоро постане део колективне безбедности која је оличена у НАТО-у.

Нова амбасадорка САД у СрбијиМери Бурс Ворлик је у изјави датој пред америчким Сенатом навела да ће активно помагати демократску владу и народ Србије да се у потпуности интегрише у Европу и у евроатлантску заједницу народа. Ово потврђује и генерални секретар НАТО-а Андерс Фог Расмусен који је пре неколико дана у Подгорици изјавио да је његова визија да све државе западног Балкана буду интегрисане у ЕУ и НАТО и да без тог чланства неће бити ни окончан заједнички европски пројекат.

Уместо што крију истину, власти у Србији требало би да отворе дебату о уласку у НАТО и да објасне народу шта нам ово чланство доноси. Пре свега треба рећи да ће ова авантура паклено коштати грађане, јер ће се сваке године из буџета уплаћивати висока чланарина у заједничку касу и огромни трошкови за наоружање и опремања војске. Поређења ради, Хрватска годишње плаћа чланарину од око три милиона евра, а око 10 милиона евра годишње ће бити трошак хрватских официра запослених у овом војном савезу. Трошкови за учешће у мировним мисијама ЕУ и НАТО који се и у Србији исплаћују из државног буџета, у Хрватској ће до 2011. износити око 70 милиона евра. Све државе чланице обавезне су и да издвоје средства за набавку најсавременијег наоружања и изграде нове војне базе у којима ће бити стациониране заједничке трупе. У Србији је прошле недеље отворена највећа до сада војна база ,,Југ” која ће, према тврдњама председника Тадића, такође бити коришћена за обуку међународних мировних снага. Треба напоменути да базе НАТО-а уживају екстериторијалност, НАТО војници не подлежу ни кривичном гоњењу нити другим законима земаља у којима су стационирани, не плаћају порезе и царине, имају слободан пролаз путевима без плаћања путарине, користе без накнаде аеродроме и луке, плаћају смањене накнаде за утрошену струју, воду и храну, сами бирају земљиште на којем ће градити своје кампове итд. Није јасно зашто се Србија пошто-пото на кварно утерује у НАТО, кад јој такав потез неће вратити ни Косово. Ако су политичка реалност и прагматизам разлози због којег треба да пригрлимо империјализам, онда смо се касно сетили. Данас би улазак у НАТО био сличан потписивању пакта са Немачком после 6. априла 1941. Ако је то уцена коју треба да прихватимо, онда је у најмању руку фер да нам наши политичари то признају и да распишу референдум. Ако није, онда је много боље да се од силног новца који би дали за НАТО покрену фабрике, поправе болнице и школе, отворе нова радна места. Доста смо били топовско месо за велике силе, нама је потребан истински мир, а не нове блоковске поделе.

члан групе ,,Београдски синдикат”