Притвор као казна

У нашем уставно-правном поретку притвор је дефинисан као изузетна мера. То значи да се он у кривичном поступку одређује само уколико је притварање окривљеног неопходно ради несметаног вођења поступка, и уколико се иста сврха не може постићи неком блажом мером (чл. 141. ст.1. ЗКП-а). Прописано је, такође, да сви органи који учествују у поступку морају да поступају са нарочитом хитношћу како би притвор трајао што краће време, као и обавеза да се он моментално укине чим престану разлози због којих је на почетку био одређен (чл. 141. ст. 2. и 3. ЗКП-а). Исто стоји и у другом делу Устава РС којим се уређују људска и мањинска права и слободе, у оквиру кога постоји посебан део који носи назив „Притвор”. Притвору је посвећен и чл. 5 Европске конвенције о људским правима где се предвиђа право сваког притвореника да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења. Слично је предвиђено у чл. 9 Међународног пакта о грађанским и политичким правима где се још наводи да „стављање у притвор лица која очекују да им се суди не сме бити опште правило”.

Међутим, и поред веома јасне законске регулативе, притвор се у српској кривично-правној пракси одомаћио као обавезна мера! Ситуација у претрпаним затворима је алармантна, јер притвореници буквално седе једни другима на глави. Покрајински омбудсман је ове недеље известио јавност о катастрофалном стању у затворима широм Војводине, у којима борави превелики број притворених лица. Скоро су неке НВО које се баве људским правима изашле са податком да је Србија по броју притвореника прва у Европи. Можда је и то у складу са државном политиком да будемо лидери у свему, али тај податак нас свакако мора натерати да ставимо прст на чело. Да ли је могуће да је ово друштво до те мере криминализовано или је ипак у питању лоша криминална политика коју спроводе надлежни и која превасходно има спољну употребу. Председник Тадић је након сусрета са Кетрин Ештон поносно изјавио како нас европски пријатељи хвале због ефикасне борбе против организованог криминала. Зато је вероватно и потребно да што већи број људи буде иза браве, па макар један део њих и неоправдано.

Проблем је у томе што су разлози за одређивање притвора, из чл. 142. ЗКП-а, прописани тако да дају суду сувише слободе да их тумачи како му је воља. У нашем правном систему притвор је факултативан (могућ), што значи да се он не одређује ex lege, већ суд на основу доказа процењује да ли постоје основи за његово одређивање. Судска одлука је у том случају често паушална и необразложена, односно притвор се одређује или касније продужава само на основу претпоставке да би окривљени нпр. могао побећи, ометати поступак, утицати на сведоке, поновити кривично дело итд. Тиме се крше основни постулати сваког кривичног поступка, као што су презумција невиности, начело материјалне истине, а посебно начело in dubio pro reo –обавеза суда да у случају сумње у неку чињеницу пресуди у корист окривљеног. Суд не посвећује довољно пажње индивидуализацији приликом одлучивања, тако да неосуђиване особе без криминалне прошлости имају исти третман као и вишеструки повратници. Алтернативне мере притвору, као што су довођење, јемство, забрана напуштања стана или места боравишта, одузимање путне исправе, не изричу се у довољној мери, нити се користи могућност да оне у одређеном тренутку замене већ одређени притвор. Када на све то додамо маратонско трајање суђења у Србији имамо ситуацију да окривљени седе у притвору и по неколико година, а да поступак још увек траје. У том случају се притвор из изузетне мере буквално трансформише у затворску казну, која се окривљеном изриче пре доношења пресуде. Томе посебно погодује чињеница да након подизања оптужнице притвор више није временски омеђен, већ траје све док не наступи неки основ за његово укидање.

Оваква судска пракса има вишеструке негативне последице, како за притворенике, тако и за државу. У пренасељеним ћелијама притвореници живе у очајним условима, где су њихова елементарна људска права потпуно занемарена. Затворска управа није у могућности да врши селекцију притвореника ни по њиховом узрасту, ни по врсти кривичних дела за које су окривљени. Поставља се питање како некоме за кога се касније утврди да је невин, компензовати све оно време проведено у притвору? Закон предвиђа могућност накнаде штете од државе због неоснованог лишења слободе, али да ли је то довољно да компензује упропашћен живот? Све то наравно кошта и ову државу која је у обавези да ту штету исплати. Такође, због предугог трајања притвора, окривљени који су стално запослени остају без посла, а њихове породице без средстава за живот. Пре тога послодавац их привремено удаљава са посла, уз делимичну накнаду зараде која се исплаћује на терет државног буџета. Међутим оно што нас највише плаши је да се дужином трајања притвора унапред прејудицира судска одлука. Држава у неким случајевима мора да оправда предуго притварање, па суд изриче затворске казне које су увек дуже или приближне трајању притвора. На тај начин притвор и дефинитивно постаје затворска казна, што је потпуно недопустиво.

члан групе ,,Београдски синдикат“, адвокат