Сећање на пети октобар оставља горак укус победе у устима. Мржња према тиранину, осећај безнађа и опште пропасти сврстао је све под једну заставу и повео у битку последњи пут. Барем смо тако сви мислили. Огроман почетни ентузијазам убрзо је спласнуо и претворио се у колективну апатију. До последње капи је исцеђена преостала народна енергија. Данас би могле секире да падају и то не би натерало Србију да уједињена изађе на улице. После девет година „револуцију” најбоље памте они који су завршили у фотељама. Једни су их заузели по кабинетима, а други су их довукли кућама, заједно с осталим скупштинским инвентаром.

Тешко је одредити моменат у коме су маске пале и када је свима коначно постало јасно да неће бити суштинских промена. Неспоран утицај страног чиниоца у петооктобарским догађајима, као и непрестано пребацивање одговорности код домаћих актера, створили су димну завесу између нас и истине. Мало ко се сећа списка ствари које је пожелео петог октобра, осим да му коначно буде боље. Шести октобар је постао апстрактни идеал који је тешко дефинисати без употребе одређеног вредносног система. То је онај појам који нам је свима на врху језика, али не знамо како да га срочимо. Нешто што нам се крчкало у малом мозгу док смо пробијали кордон и гутали сузавац. Вође преврата су покушале да те вредности ставе на папир у виду уговора који су потписали са грађанима. Тај уговор је убрзо стављен ад акта. Гурнут је под тепих заједно са осталом гомилом штроке. Чињеница да су се неке ствари промениле на боље није утеха за нас који смо очекивали много више од реалног, а много мање од свега што је обећано.

Лицемерно је тврдити да се дух вредности деведесетих поново враћа на улице. Од убиства Бриса Татона махом сви причају о неком таласу насиља који нас је изненада запљуснуо и дочекао без заштитног насипа. Овде не може бити реч о таласу, већ о бујици која се никада није ни повукла са ових плочника. Она има своје дубоке корене у потпуно поремећеном начину вредновања животних приоритета и људских особина. Инкубација почиње од Милошевића, а расте и развија се све до данас. Драго ми је што је Србија устала због убиства несрећног Француза, али ми није јасно зашто сви седе скрштених руку док се разне друге трагедије догађају током свих ових година. Насиље се толико увукло под кожу да је сасвим нормално да се свака конфликтна ситуација решава силом, почев од оних у саобраћају па до подршке различитим клубовима. Држава у којој бујају корупција и организовани криминал све више губи ауторитет. На крају се реагује искључиво репресивно, кампањски, по систему затворити и бацити кључ, без праве жеље да се неке ствари истински промене. Реформе нашег друштва могу започети у сваком тренутку, мада су услови за почетак створени још петог октобра.

Као прво, сви који су имали моћ након петог октобра нису учинили ништа да се промовишу праве људске и културне вредности. Узор момцима још увек је транзициони криминалац или популарно речено контроверзни бизнисмен. Девојке су наставиле да се угледају на полуписмене естрадне звезде и професионалне удаваче. Споразум који је ДОС направио са Жељком Митровићем омогућио је да се омладини и даље испира мозак најгорим шундом и кичом. Овај модел убрзо су преузели и остали медији како би подигли сопствени рејтинг, прилагођавајући се стварности уместо да је мењају. Разочарани образовани млади људи су наставили да се исељавају из земље, док су медиокритети и опортунисти брже боље попунили редове владајућих странака. Лопови и криминалци који су чинили стуб Милошевићевог режима дочекани су раширених руку, уместо да су заувек нестали са сцене. Лични интерес политичара много је важнији од судбине целог народа, а поготово омладине која је поново гурнута на маргину. У таквим околностима одржало се схватање по коме је бити поштен једнако бити глуп и неспособан, а бити корумпиран у ствари значи бити сналажљив и успешан. Ударне вести су да Чуме купује факултет, а да Карлеуша долеће на прославу познатог часописа у хеликоптеру МУП-а РС! Немојте мислити да клинци у Србији не примећују такве ствари и о томе не маштају. У предугој транзицији створена је оштра подела на жртве и победнике, а основни циљ је успех на било који начин и по било коју цену.

С друге стране, држава није учинила ништа да се створи и афирмише једна нова генерација младих, паметних, али пре свега поштених грађана која ће послужити као узор будућим генерацијама. Таквих је сигурно било, али су неправедно потиснути у страну да би направили место лактарошима. Зашто се сада сви чуде када се клинци радије угледају на силеџије и лопове него на њихове вршњаке који добијају златне медаље из физике и математике? У држави која се штекује за Петницу или Београдску филхармонију, а отвара за Миладина Ковачевића то ништа није чудно. Основна мана нашег друштва јесте недостатак позитивног примера и простора да он дође до изражаја. Ово је праћено константном небригом власти за младе који су, без интересовања и обавеза, препуштени улици док им родитељи спавају испред пропалих фабрика. Велики српских интелектуалац Слободан Јовановић пише у сећањима на свог оца Владимира: „Не само да ме није тукао, него ме није никада ни кажњавао. Владимир је утицао на мене својим примером. Он не само да није имао никаквих саблажњивих порока, него је још пазио да се пред својом децом никада не огреши о пристојност.”

члан групе „Београдски синдикат“