Ovih dana se borci za ideološku hegemoniju u javnosti Srbije sukobljavaju zbog dve teme: raspisivanja referenduma o članstvu Srbije u NATO i usvajanja dveju deklaracija o žrtvama ratova za jugoslovensko nasleđe.

Prvo treba nešto kazati o motivaciji delatnika koji pokreću inicijative. Jasno je, prema imenima potpisnika inicijative za raspisivanje referenduma o članstvu Srbije u NATO, da se radi o udruženom delanju konzervativaca, krajnjih desničara i krajnjih levičara Srbije. Naime, potpisani intelektualci i ostali žele da udahnu život političkim strankama koje su im bliske, a koje ne stoje sjajno, pa isturaju u prvi plan temu koja niukoliko nije na dnevnom redu, bar ne u doglednoj budućnosti. Oni znaju da velika većina građana, računajući tu i potpisnika ovog članka, nije blagonaklona prema NATO-u uopšte, a posebno ne prema članstvu Srbije u njemu. Strahuje se, međutim, da bi javno mnjenje moglo da se promeni pukim protokom godina, pa bi današnji protivnici zapadnog vojnog saveza mogli kroz dve ili tri godine postati njegovi pobornici. Takva pretpostavka iskazuje izvesno nepoverenje prema građanima Srbije. Naime, zašto bi neko tek tako izmenio svoje mišljenje o jednoj važnoj stvari kao što je članstvo u NATO? Da se ne radi o nepoverenju, mirno bi se čekao taj dan kada bismo odlučivali o temi, a ne bi se insistiralo na ubrzanom odlučivanju o tome.

Nimalo iznenađujuće, ministar Šutanovac je, nestrpljivo se udvarajući zvaničnicima SAD i NATO, napravio uslugu potpisnicima inicijative, jer jedino što mogu navesti kao opravdanje jeste njegova namera kao ministra odbrane da Srbija jednog dana uđe u NATO. Neke nevladine organizacije koje su osnovane sa idejom da pomognu proces pristupanja Srbije NATO-u takođe priželjkuju borbu zbog toga u javnosti. Iz te borbe one se nadaju materijalnoj koristi, a njihovi protivnici, ali i potpredsednik DS-a političkoj.

Drugo, predsednik Srbije je izneo inicijativu za donošenje deklaracije o žrtvama pokolja u Srebrenici koje su izvele snage generala Mladića. Ona je motivisana kako uviđanjem etičkih razloga vezanih za uspostavljanje kolektivnog sećanja na zločine počinjene u naše ime nad nesrpskim žrtvama tako i spoznajom političkih interesa vezanih za odbranu spoljnopolitičke pozicije Srbije u regionu, pred velikim silama i pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Odmah zatim pokrenula se debata da li treba u deklaraciji osuditi samo zločin u Srebrenici ili i sve zločine u ratovima za jugoslovensko nasleđe. Nakon toga je kao solomonsko rešenje usvojen zaključak da treba doneti dve deklaracije: jednu o Srebrenici, a drugu o svim ostalim zločinima.

Pisac ovog članka smatra da samo jedna deklaracija koja nedvosmisleno osuđuje genocidni pokolj u Srebrenici ima smisla. Naime, nema normalnog ljudskog bića koje neće na apstraktnoj ravni osuditi sve zločine, a naročito zločine učinjene protiv sopstvene nacije. Ustaški genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima u Drugom svetskom ratu, ili zločini u splitskoj Lori, na Pakračkoj poljani, u ,,Bljesku” i ,,Oluji”, baš kao i zločini Nasera Orića i Ramuša Haradinaja, gostujućih mudžahedina u BiH, sarajevskih kriminalaca i tzv. oslobodilačke vojske Kosova nedvosmisleno su osuđeni u srpskoj javnosti i to nije nepoznato. Prema tome, besmisleno je da Skupština Republike Srbije osuđuje zločine nad Srbima, pošto je i bez ikakve deklaracije to belodano. Ono, međutim, što nije izvesno jeste da li Srbi većinski osuđuju konkretne zločine koje su neki njihovi predstavnici učinili nad nesrbima. Zbog toga Skupština Srbije treba da donese samo jednu deklaraciju o osudi srebreničkog pokolja kao najgoreg koji se zbio u ratovima za jugoslovensko nasleđe. Tako bi Srbija poslala jasnu poruku da osuđuje zločine koji su počinjeni u njeno ime. Saosećajući sa žrtvama zločina koji su izvršile snage generala Mladića, koji se nalazio na platnom spisku Srbije, načinili bismo moralni iskorak kao društvo, a država bi od toga imala političke koristi.

Naravno, ako politički interesi, tj. nacionalistička odupiranja, nalažu da se donesu dve deklaracije, neka tako bude. Svedočiće to o stepenu trenutno dostignute zrelosti naše političke elite, baš kao što je i odbijena inicijativa Žarka Koraća o skupštinskoj osudi srebreničkog genocida, koju je potpisnik ovih redova podržao na ovom istom mestu 24. jula 2009, svedočila o stepenu njene tadašnje zrelosti. Tada su samo LDP, LSV i manjinske stranke podržale deklaraciju. Sada će skupština najverovatnije doneti dve. Radi se o laganom napretku, pa makar jedna od ove dve deklaracije bila besmislena.

docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu