Посета немачке канцеларке Србији изазвала је трауму код многих Срба. Изјава да је распуштање „паралелних институција на северу Косова” услов испуњења европских жеља Србије изазвала је неверицу власти и највеће опозиционе странке, док је еврофобични и евроскептични део опозиције ликовао пошто се коначно показало да су били у праву када су упозоравали да ЕУ није пријатељски усмерена према Србији, те да Србија нема шта да тражи међу непријатељима. Треба разликовати најмање два нивоа ове приче.

Прво, треба разумети да Немачка под управом Меркелове жели изградити ЕУ по мери Немаца. Финансијски недисциплиноване државе, тј. њихове елите, какве су, на пример, Грчка и Италија, доводе у питање монетарну унију, а ова је у најбољем интересу немачког вођства у ЕУ. У том смислу, Немачка је предузела акцију спасавања посрнуле грчке привреде јер се тиме спасава и еврозона, али и дисциплиновања, кадшто прилично грубог, грчке политичке елите и нагло осиромашеног становништва.У том светлу ваља разумети и ангажовање Немачке на оном делу Балкана који се још није придружио ЕУ. Србију, на коју немачка политичка и интелектуална елита традиционално гледа са неповерењем, ваља дисциплиновати пре но што уђе у ЕУ како доцније у унији не би Немачкој могла правити проблеме. Речју, немачка политичка елита се труди да ЕУ прилагоди својим потребама. Велика привредна криза представља изванредан адут таквој политици.

Друго, Србија се опажа као слаба држава, поражена у ратовима и осиромашена санкцијама УН током деведесетих, као и пљачкашком и нестручном политиком србијанске политичке елите током последњих 20 година, која из петних жила покушава да постане чланица ЕУ, у чему види једину развојну шансу. Закључак се намеће: Србију треба уцењивати док не пристане на све што је у интересу немачког вођства ЕУ. Тренутак за уцењивање је идеалан пошто Србија жели статус кандидата и датум отпочињања преговора о чланству у ЕУ. Владајућа коалиција у Србији рачуна са овим поенима пред бирачима. Штавише, британска и француска политичка елита ће аплаудирати немачком успеху сматрајући га свеевропским, јер све оне су признале независност Косова, па им је у интересу да се ова веома спорна одлука не само представи него и „направи” неспорном. Ако се Србија том приликом понизи до крајњих граница, ако се српско национално достојанство готово сасвим поништи, утолико боље, јер Срби и Србија су ионако, по мишљењу ових елита, криви за све лоше што се у протеклих 20 година, ако не и у 20. веку, дешавало на Балкану.

Зацело, чињеница да нема јаке конзервативне политичке странке из Србије у близини Европске народне партије (ДСС је потрошио кредит, СНС га није стекао, а Г 17 плус га никад није ни имао), која би се трудила да доведе у питање овакво схватање проблема Косова и српске европске перспективе само је могло уверити немачке конзервативце да Србија не заслужује бољи третман.

Овакво виђење ствари, међутим, из темеља је погрешно и на дуги рок погубно за ЕУ. Наиме, империјална природа европског пројекта, како према суседству (после Србије, дешавања у Либији су најскорији пример), тако и према слабијим чланицама у ЕУ, шкодиће европској идеји која ће се од узвишеног идеала претворити у идеолошку тлапњу. Последица ће бити све раширенији евроскептицизам у друштву уније, што ће јачати крајњу десницу и крајњу левицу, и све већа еврофобија ван ње, што ће ићи у корист исламским фундаменталистима, руским империјалистима и кинеским прагматичним комунистима. Разуме се, тероризам, једино оруђе слабих, биће још већа претња но данас. Такав исход требало би да забрине свакога ко за европску идеју осећа искрену симпатију.

Што се, пак, Србије тиче, она не сме пристати на укидање паралелних институција на северу Косова пошто би њихово укидање водило укидању безбедности Срба, могућем етничком прогону или тихом и сталном напуштању Косова, те потпуном националном понижењу. Треба у Вашингтону, Бриселу и Москви поставити питање људских права Срба на Косову и аргументовати да се борба не води за територију већ за људе и мир. Требало би под хитно тражити аутономију, политичку за север Косова (локални органи власти и локална полиција без уплитања косовских политичко-безбедносних структура), културну за енклаве у којима би полиција одражавала њихов етнички састав, под јемством УН, ЕУ и Србије. Такође, морало би се инсистирати на међународној заштити српских манастира или на њиховом премештању у Шумадију. Кад се ови минимални услови од којих нема одступања испуне, Косову се може признати независност.